Istina ili mit: Med ne treba jesti metalnom kašičicom?

Sigurno ste čuli da se med ne jede metalnom kašikom, već isključivo drvenom. Koliko je to tačno? Danas je toliko mitova, da više nismo ni sigurni šta je istina, a šta ne. Pokušaćemo da razjasnimo misteriju.

Metalni escajg i pH meda

Tvrdi se da ukoliko konzumiramo med metalnom kašikom dolazi do hemijske reakcije između meda i kašike. Med ima pH oko 3.9 i ako bismo išli ovom logikom, onda metalnim escajgom ne bi trebalo da jedemo sir, kiseli kupus, kiselo mleko, turšiju, voće, paradajz i mnogo drugih namirnica koje imaju veću kiselost od meda.

Metalna kašičica je napravljena tako da prilikom svakodnevne upotrebe ne stupa ni u kakve hemijske reakcije sa hranom. Pored toga, mašine za vrcanje meda su metalne, kante za čuvanje meda su metalne. Prilikom analitičke kontrole, med se uglavnom odmerava metalnom kašičicom, sonda za uzorkovanje je, takođe, metalna.

Dakle, dolazimo do zaključka da je ovo zapravo još jedan mit koji narod voli da prepričava i prenosi se iz generacije u generaciju. Nakon svih činjenica, možemo slobodno jesti med kojom god kašičicom želimo, jer ne dolazi do štetnih hemijskih reakcija, niti med gubi svoje svojstvo.

Bitno je da vam kašika upadne u med

Med je najsavršeniji proizvod prirode u kome se nalaze gotovo svi sastojci koji grade ljudski organizam. U medu se nalaze minerali, aminokiseline kao i kompleks vitamina B. Jako je koristan za naš organizam, pogotovu kada je period prehlade i gripa.

Kao što negde pročitah: “Istina je da med možemo jesti drvenom, plastičnom ili metalnom kašikom. Možemo ga nategnuti direktno iz tegle ili staviti glavu u košnicu. Med neće izgubiti svoja svojstva.”

“Plodovi Srbije” čuvaju med u inox posudama i prodaju ga u staklenoj ambalaži sa metalnim poklopcem koji je iznutra presvučen polietilenskim filmom namenjenim za pakovanje prehrambenih artikala.

Kao najvažnija činjenica koju morate zapamtiti jeste da med treba konzumirati kako bi pomogli vašem organizmu i održali ga zdravim. Kako naš narod kaže – „Bitno je da kašika upadne u med, a koja kašika – to je manje bitno.“ 😊

Danijela Mutnilaković, Plodovi Srbije

Analiziramo: Zašto su domaći suvomesnati proizvodi bolji od industrijskih?

Prerada namirnica podrazumeva određene tehnološke postupke koji imaju za cilj da produže vek odgovarajućoj namirnici. Da bi se trajnost namirnice produžio, mora joj se nešto dodati, ili joj smanjiti količinu vode. Stoga moramo voditi računa o svim namirnicama koje konzumiramo, a posebno o prerađevinama, bilo da su one biljnog ili životinjskog porekla. 

Različitim postupcima uz različite dodatke, dobijaju se bareni, polutrajni, trajni, dimljeni i drugi proizvodi od mesa. Ti postupci se mogu sprovoditi kako u industriji mesa, tako i u domaćinstvima. U industriji se primenjuju postupci koji omogućavaju da se u jednoj šarži proizvede velika količina željenog proizvoda, dok se to u domaćinstvima svodi na manju količinu. Oba procesa treba da rezultiraju proizvodima koji su zdravstveno bezbedni po potrošača i zadovoljavaju zahteve Pravilnika okvalitetu usitnjenog mesa, poluproizvoda od mesa i proizvoda od mesa (Sl. Glasnik RS 50/2019).

Kada upotrebimo izraz suvomesnati proizvodi, prvo što nam pada na pamet su kobasice, dimljena slanina i dimljeno meso. Svako od, nas kada odlučuje kome će pokloniti poverenje, pri kupovini ovih proizvoda trebalo bi da ima u vidu razlike u pripremi mesa, kobasica ili slanine za dimljenje –  sušenje.

Kako izgleda industrijska obrada mesa?

Ako se priprema obavlja u industrijskim postrojenjima, onda se podrazumeva primena salamure koja sadrži pored kuhinjske soli i ponešto od začina (aleva paprika, biber, beli luk, neka aromatična biljka) i dodatke nitratnih-nitritnih soli i fosfata (difosfati- E450, trifosfati- E451, polifosfati- E452), antioksidanasa (askorbinska kiselina –E315, natrijum izoaskorbat –E316 idr.). Fosfati često sa sobom u salamuru mogu doneti i neke teške metale kao npr. olovo, živu, arsen… Svi oni će završiti u industrijskom proizvodu, tj. u našem organizmu ako se opredelimo da poverenje poklonimo industrijski proizvedenim suvomesnatim proizvodima. 

Nitrati se dodaju da bi poboljšali izgled mesu, tj. da meso zadrži onu finu rumenu boju.

Fosfati omogućavaju vezivanje vode za mišićno tkivo i time se dobija na težini posle dimljenja i proizvod zadržava sva svojstva.

Ovi dodaci štete zdravlju, posebno ako se steknu uslovi da nitrati preko azotaste kiseline i još nekih prelaznih jedinjenja nagrade nitrozamine koji su kancerogeni.

Brzina njihovog stvaranja zavisi od temperature i pH vrednosti. Što je pH niže, to će se oni brže graditi. Njihovo nepovoljno dejstvo na zdravlje ljudi se ogleda u razgradnji eritrocita i degradaciji vitamina A.

Kako to izgleda u domaćoj proizvodnji?

Za razliku od industrijske proizvodnje, u domaćinstvima tradicionalno se meso i slanina sole samo natrijum hloridom -kuhinjskom solju. Meso i slanina se slažu u neku drvenu ili plastičnu duboku posudu, ostavljaju se 3-4 dana da se salamure, a zatim preslože tako da gornji sloj dospe na dno, a onaj sa dna na vrh posude za salamurenja.

Nakon ponovnog stajanja od 3-4 dana meso i slanina se kače u pušnicu na ceđenje i dimljenje. Ako se u domaćinstvima proizvode kobasice, njima se pored soli dodaju i začini (aleva paprika, beli luk, biber idr.).

Kvalitet mesa i ishrane životinja

Naravno, moramo uzeti u obzir i kvalitet mesa koje podvrgavamo salamurenju i dalje dimljenju, tj. sušenju. Industrijska proizvodnja ovih proizvoda ima farmski uzgoj životinja, koji se često bazira na ishrani koja može imati za posledicu deponovanje toksina, hormona, teških metala pa i antibiotika ako su neadekvatno korišćeni, bez poštovanja karence.

U domaćinstvima se hrana za životinje najčešće bazira na kukuruzu koji je poizveden u tom domaćinstvu bez upotrebe zaštitnih sredstava (herbicida i pesticida) pa ih neće biti ni u tkivima životinja. Takođe, druge komponente koje se dodaju kukuruzu da bi se dobile potpune krmne smeše (PKS) za životinje se pažljivo biraju da bi zadovoljile sve zahteve da primenjene PKS daju zdravstveno bezbedno meso životinja.

Imajući u vidu iznete činjenice, jedino se može zaključiti da ne bi trebalo imati dilemu u opredeljenju da se poverenje pokloni domaćim suvomesnatim proizvodima, a ne onima koji su proizvedeni u mesnim industrijama.

Marija Vukašinović

Kvalitet kačkavalja: 3 metode da proverite da li je kačkavalj falsifikat

Kačkavalj je specifična vrsta sira koja se pravi od ovčijeg ili kravljeg mleka, ili pak njihove mešavine, a poseban ukus ima kačkavalj od kozjeg mleka ili njegove mešavine sa kravljim. Kvalitet kačkavalja zavisi od njegovih namirnica. Postoji par jednostavnih trikova koji će vam pomoći da utvrdite da li je kačkavalj koji ste kupili zaista od mleka.  

Kačkavalj je energetski visokorangirana namirnica jer 100 g kačkavalja ima energetsku vrednost 380 kcal i u proseku oko 27,8 g masti, 26,9 g belančevina i oko 5,3 g ugljenih hidrata. Bogat je natrijumom (192 mg) i kalijumom (77 mg), a ostali mikro i makro elementi varijaju, zavisno od podneblja i načina ishrane životinja čije se mleko koristi za njegovu proizvodnju.

Kako se pravi kačkavalj?

Za proizvodnju jednog kilograma kačkavalja utroši se oko pet litara mleka. Kvalitet kačkavalja se utvrđuje primenom hemijskih metoda, određenih pravilnikom. Naravno, podrazumeva se da se pre stavljanja u promet mora utvrditi da je kačkavalj zdravstveno bezbedan po potrošača, tj. da je mikrobiološkom analizom urvrđeno odsustvo patogenih mikroorganizama.

Za male proizvođače kačkavalja, koji ga tradicionalno dugo prave uz sve higijenske mere koje predviđa njihova dobra proizvođačka praksa i/ili HACCP ako ga imaju, podrazumeva se da je proizvedeni kačkavalj zdravstveno bezbedan i odgovarajućeg kvaliteta.

Veliki je broj proizvođača mlečnih proizvoda i ponuda kačkavalja na tržištu je raznolika. Mnogi proizvođači oplemenjuju svoje proizvode raznim dodacima, što doprinosi poboljšanju ukusa. Sve to ima za posledicu dovođenje kupca u nedoumicu za koji kačkavalj da se opredeli. Naravno, najbolje je imati proverenog proizvođača koji je već osvojio vaše poverenje.

Kako prepoznati falsifikate?

No, neretko se dešava da se na tržištu pojave i oni proizvođači koji zbog veće zarade falsifikuju kačkavalj. Postoji nekoliko načina da se proveri da li je kačkavalj pravi ili je falsifikovan biljnim mastima, koje su jeftinije, ali i štetne po ljudsko zdravlje. Često se kačkavalju dodaju palmino ulje, margarin i tome slično.

Pored hemijskih metoda, kojima se najpouzdanije utvrđuju falsifikati, postoje i jednostavniji postupci koji su dostupni svakom potrošaču. Najednostavniji način je provera izgleda i provera na dodir.

1. Palmino ulje daje kačkavalju jarku žutu boju, dok boja pravog kačkavalja nije tako intenzivna. Isto tako, kačkavalj kojem je dodato palmino ulje mekši je na dodir od onog pravog.
2. Testiranje kačkavalja se može sprovesti i rashlađenim nožem. Kačkavalj se ostavi na sobnoj temperaturi, a nož u frižideru. Ako se prilikom sečenja na nožu zadrži masnoća, kačkavalj je verovatno falsifikovan, jer se, za razliku od mlečne, biljna mast topi na sobnoj temperaturi.
3. Najpouzdanija provera je zagrevanje kačkavalja u rerni. Pravi kačkavalj će se rastopiti po površini i postati rastegljiv, dok će falsifikovan bukvalno nestati – istopiće se.

Marija Vukašinović

Kristalizacija meda: Šta nam taj proces poručuje i da li je prirodan?

Da li vam se desilo da med koji ste kupili pod tvrdnjom da je čist i domaći, odjednom na vašoj polici postane beo, čvrst i potpuno drugačiji od onoga što bi med trebalo da bude? Kristalizacija meda je proces koji mnoge ume da zbuni, jer med počne da izgleda kao da je u njega dodat šećer. U ovom tekstu bliže ćemo vam objasniti prirodu i sastav meda, kao i razloge zbog kojih se med kristalizuje.

Šta je med i od čega se sastoji?

Med je veoma složen pčelinji proizvod, cenjen u narodu i kao hrana i kao lek. Najviše ga koristi najosetljiviji deo populacije, deca i starije osobe. Zavisno od vrste biljaka s kojih su pčele sakupljale sastojke, postoji više vrsta meda. One su po osnovnim kriterijuma kvaliteta međusobno slične, ali se po izgledu, ukusu i mirisu razlikuju.

Kada se med  izvadi iz saća, on je u tečnom stanju. Stajanjem, posle određenog vremena, što zavisi od vrste meda, počinje da se kristališe po površini tegle ili kroz celu zapreminu.

Osnovni sastojci meda su:

– šećeri (kojih ima najviše, više od 70%)

– voda (ima je manje od 20%)

– mineralne materije

– vitamini, proteini, kiseline i drugo.

Identifikovano je prisustvo više od 180 vrsta minerala, vitamina, kiselina i drugih materija koje med čine jedinstvenim proizvodom. Stoga se on ne može sintetisati, već ga samo pčele mogu proizvesti.

Zašto se med kristalizuje?

Da bi se bilo koja supstanca kristalisala iz rastvora, potrebno je da rastvor bude prezasićen. Činjenica da je u medu vode kao rastvarača znatno manje nego šećera, dovoljan je preduslov za kristalizaciju.

Borov i jelov med gotovo se nikada ne kristališu, med majčine dušice spada u grupu srednje kristališućih vrsta, dok je suncokretov med brzokristališući.

Važno je zapamtiti da pri kristalizaciji med ne gubi ništa od svojih svojstava.

Taj proces nastaje kao posledica prelaska glukoze iz rastvora u čvrsto stanje. Kristali se stvaraju oko prirodnih supstanci koje med sadrži, kao što je polen. To je potvrda da med nije pretrpeo nikakvu obradu, pasterizaciju ili filtraciju, i da je potpuno prirodan.

Rastopljeni šećer koji je moguće naći u prodaji kao pokušaj zamene za med ne može da se kristališe.

To znači da kristalizacija meda može da bude svojevrsna potvrda njegovog kvaliteta.

Do sada nauka nije dala potpun odgovor na pitanje kako se može sprečiti taj proces. Ali poznato je da ga mogu podstaći neke okolnosti: potresanje, transport, pretakanje i tome slično, a izuzetno važan faktor jeste i temperatura (niska temperatura podstiče kristalizaciju).

Kristalisan med se može vratiti u prvobitno, tečno stanje jednostavnim zagrevanjem, ali taj postupak treba izbegavati jer za posledicu može da ima degradaciju – raspadanje osetljivih sastojaka koji sadrže aminokiseline, pre svih vitamina.

Marija Vukašinović