Pčelarev sin – glavni pčelar svake subote na vašem pragu
Priča Stefana Stevanovića, na našoj platformi poznatog kao Pčelarev sin, počinje još pre skoro 30 godina. Pčelarstvom je počeo da se bavi u detinjstvu, kada je da bi pomogao svom ocu spajao okvire i zakucavao drvene ramove u kojima pčele grade saće.
„Pčelarstvo je uvek bilo prisutno kod mene u porodici. Trudili smo se da učestvujem na bilo koji način kako bi svi bili uključeni i tati olakšali posao. Prvo je tu bilo kao igra, a onda kao posao. Interesovanje se budilo s vremena na vreme tokom mladosti, ali isto tako i nestajalo pod pritiskom teškog rada, jer sam želeo da pobegnem od tog načina posla. Bilo je interesovanja i za pčelarstvo i za druge nauke, ali je pčelarstvo uvek tu bilo kao posao koji moram da uradim kako bih pomogao porodici.“
Od “tatinog šegrta” do glavnog pčelara
„Mogu reći da sam u poslednjih 20 godina bio tatin šegrt. Postati glavni pčelar nije baš tako lako u našem društvu. Tata je čovek starog kova i ne prepušta tako lako kontrolu. Dugo sam se borio da proširimo pčelinjak i uvedemo kvalitetnije vrcaljke, kao i da kupimo SMS vage. To su inovacije koje stariji pčelari nisu imali. Ali, kako to biva s godinama, tata polako ide i u pčelarsku penziju. Ove sezone smo podelili pčelinjak. Sada pomažemo jedan drugom, ali glavne odluke tata donosi na svom delu pčelinjaka, a ja na svom. Izgleda da je tako jedino bilo moguće. Pokušao sam da isti odgovor dam jednom istoričaru, a on mi je odgovorio – U Srbiji se vlast nikad nije dobila, u Srbiji se vlast osvaja.“
Stefan je nakon završenog fakulteta i rada u finansijskim institucijama odlučio da se profesionalno bavi pčelarstvom.
“Uvideo sam da u sobi od 10 ljudi na poslu, ja nisam najpametniji, a da kod tate na pčelinjaku kada dođu drugi pčelari da se uče, ja mnogo više znam. Tada sam shvatio da je pčelarstvo oblast gde, mogu slobodno reći, sam naučio puno toga za 20 godina praktičnog rada. Kada sam sagledao sve aspekte, odlučio sam da znanje o pčelarstvu ne bacim, već da ga aktivno koristim i da od pčelarstva počnem da živim.
Postoji i drugi aspekt moje odluke da se bavim pčelarstvom. To je činjenica da u kancelariji nisam bio zadovoljan. U prirodi mnogo lakše i prijatnije obavljam poslovne zadatke. Shvatio sam da je priroda to okruženje gde mogu raditi i po 15 sati i biti u potpunosti posvećen i ispunjen.“
Selidba pčela
“Selidba košnica koje su „na zemlji“ je najteži vid selidbe. Svaka košnica je teška od 40 do 70 kilograma i jedna osoba je ne može poneti sama. Veći deo pčela smo selili ručno, pa su nam pomagale tatine kolege, rođaci i drugi pčelari koji žele da nauče. Kada sam odrastao, stigli su i moji prijatelji da pomognu. Raznoraznih situacija je bilo, a ja ću vam nabrojati samo neke. Sve se dešavaju noću, jer se pčele sele samo noću.
Jednom smo selili košnice nekih 10 km, što nije mnogo daleko i unajmili smo traktor sa 2 prikolice. Na njih smo tovarili košnice, međutim auto nam se pokvario. Tako je traktor vukao 2 prikolice pune košnica pčela na kojima smo sedeli kako ne bi spale, a za njima auto sa upaljena 4 migavca. Znam da sam tada ležao na košnicama i gledao zvezdano nebo dok smo polako jezdili kroz valove banatskih oranica.
Jednom smo toliko dugo istovarali košnice na Fruškoj gori, a pčele bile ljute. Košnice se otvorile, ubolo me minimum 30 komada. Za zglobove nogu, u ruku, jer tu najviše vole da se zavuku. Dočekalo nas je i jutro i ja nisam imao više snage. Samo sam legao na jedan piknik sto i gledao rađanje novog svetlog neba nad panonskom ravnicom. Toliko sam bio umoran i izubadan od pčela po rukama i nogama, da mi ubodi komaraca tog jutra nisu predstavljali nikakav problem. Nisam se od njih uopšte branio.
Jednom smo, takođe na Fruškoj gori, selili po kiši i znam da sam tada pokisao kao nikada u životu. Apsolutno sam ceo bio mokar, da su mi i bokserice bile u potpunosti mokre.
Vrlo često se dešava da zaglavimo u blatu sa kamionom, pa iz tog razloga imamo broj telefona od traktoriste u svakom mestu gde idemo da selimo pčele.
Rizici prilikom selidbe pčela
“Imali smo prilikom selidbe i jednu lošu situaciju. Natovarili smo košnice uveče na kamion, a želeli ujutro rano da krenemo da selimo i kada smo istovarili sve, bilo je već 7 sati. Nažalost prekasno smo shvatili da su se pod ceradom 3, 4 košnice ugušile od vrućine. To je bio jedan zaista tužan trenutak. Tata kleči ispred tih košnica i kuka kako je to moglo da mu se desi.
Pčele u košnici prave veliku temperaturu i ako nemaju dobru ventilaciju mogu sebe da uguše. Baš zbog toga mi naše pčele selimo isključivo na mesta gde je potrebno do 1 sat transporta, kako ne bi trpele mnogo. Ta dužina transporta je sasvim prihvatljiva i nije bilo nikakvih loših iskustava od tada.”
Transport pčela tokom sezone paše
“Ova godina transporta je bila vrlo interesantna. Kiša nas je pratila često, pa sam tako na bagremovoj paši uterao kamion na livadu. Ali čim sam istovario kontejner, nisam dalje mogao kamionom da krenem. Tada sam u šali poslao poruku na viber grupu svojim prijateljima pitajući ih da li neko izlazi u grad, jer je već bilo 12 sati uveče. Drugari su se zainteresovali i jedan od njih je došao po mene 50 km daleko i odvezao me kući. Kamion je ostao na livadi.
Slična situacija mi se desila i u poljima suncokreta u Banatu gde sam istovario kontejner, a prvi bolji put je 5 km daleko od mesta na kom sam se nalazio. Počela je da pada kiša i do tada prašnavi putevi su se pretvorili u duboko blato. Pokušao sam da krenem kamionom, ali su gume proklizale. Stavio sam lance i pokušao da krenem. Uspeo sam i kako sam krenuo znao sam da moram da držim gas i da sve buduće blato moram da preletim pod inercijom kamiona kako bih prešao svih tih 5 kilometara blata. To je bio drift kamionom od 6 metara dužine celom putanjom. To je nešto što ne može da se doživi ni na igrici. Svaka greška bi imala ishod da ostanem zaglavljen i da čekam jutro da vidim da li neko može da dođe po mene da me izvuče.
Pri povratku istih tih pčela sam se takođe zaglavio mojom greškom i umesto preko bare na putu sam otišao na strnjište pokošenog žita. Tu su točkovi upali u mekanu zemlju i nisu hteli da se pomaknu. Srećom isto veče su pčele selile i kolege pa su svojim većim kamionom stale na put, zavezale španerima svoj i moj kamion i polako me isčupale iz strnjišta. Sav srećan nastavio sam put, ali tu mojoj avanturi nije bilo kraja. Kako sam se približavao „Pupinovom mostu“ kamion je počeo da gubi snagu i ugasio se. Shvatio sam da je nestalo goriva. I tada sam se obratio svom društvu na viber grupi i ponovo mi je jedan od njih pritekao u pomoć i dovezao gorivo da sipam u kamion. Da mi nije pomoći od prijatelja ishod selibe bi bio vrlo neizvestan. Srećan sam što imam takve prijatelje.”
Kako pronaći lokacije pogodne za pčele?
“Mi smo kao nomadi, selimo se konstantno tokom sezone. Na koju lokaciju ćemo ići govori nam tatino 40-godišnje iskustvo. Tata je puno lutao u mlađim danima, dok nije pronašao lokacije koje daju koliko toliko dovoljnu pašu za pčele. Sada selimo pčele čak 8 puta na lokacije na kojima biljke mede sukcecivno. Ove godine naš put je izgledao ovako: Zimovnik-Dolovo(uljana repica)-Zimovnik(vrcanje)-Kosmaj(bagrem)-Zimovnik(vrcanje, bagremac, rana lipa)-Fruška gora(kasna lipa)- Banat(suncokret)- Banat(livada, šumski med)-Zimovnik(zvezdica, prinos za njih za zimske dane).
Pčele obilazimo svaki dan ili svaki 2,3 dan kada su na paši daleko. Naravno nas nekoliko pčelara bude pa jedan obiđe danas pa neko sutra, pa neko prekosutra pa tako pokrijemo obilaske pčela tokom sezone na paši.
Zahvaljujući tatinom iskustvu i znaju mi imamo kakav takav prinos za pčele tokom cele sezone i ne moramo da ih hranimo sirupom. To je ključ meda stvorenog iz nektara cveta, dovoljno iskustva da se pronađu dobre lokacije i dovoljno ludosti da se čak 8 puta sele pčele tokom sezone. Malo je pčelara koji se usuđuju na taj način pčelarenja. Mnogi idu lakšim putem, prihranjivanjem sirupom tokom sezone.”
Pčelarstvo i drugi poslovi
“Radio sam u finansijkoj instituciji i odlučio sam da taj posao ostavim da bih otišao na duplo manje plaćen posao. To mi je omogućilo da imam više vremena da se bavim pčelarstvom. Mnogi pčelari imaju dva posla, jer je pčelarstvo nestabilno sa prinosima meda i nije baš jednostavno osloniti se na prihode od pčelarstva u ovom obliku kojim se mi bavimo. Ako želite da se bavite pčelarstvom kao stalnim poslom neophodno je da imate više od 300 košnica i onda to izgleda na industriju. Tada i kvalitet meda opada baš zbog situacija sa manjkom prinosa tokom godine.”
Zbrinjavanje rojeva u glavnom gradu
“Ove godine su se pčele prirodno rojile kao i svake godine, ali ova kišna godina ih je podstakla da se roje još više jer nisu imale šta drugo da rade sem da se roje. Zbrinuo sam oko 30 rojeva sa raznih javnih lokacija širom Beograda. Želja mi je bila da adekvatno zbrinem te rojeve i da učinim bezbrižnim ljude koji prolaze ili borave pored roja.
To su dobri rojevi, ali mnogi od njih su umorni, ko zna koliko su dug put prevalili. Od tih 30 rojeva, 10 je nastavilo samostalan život i matica je zalegala lepo nove generacije. 20 rojeva nije uspelo da nastavi samostalan put, pa sa sam ih spojio međusobno sa rojevima koji imaju maticu. To radim tako što stavim košnicu na košnicu, a između stavim mrežu. Nakon 2 dana kada se miris matice izjednači u obe košnice, tada sklonim mrežicu i 2 roja počnu da žive kao jedan.”
Zašto se stvara veliki broj divljih rojeva?
“Razlog je definitivno kišna godina i veliki broj pčela u zajednici. Da je sunčano i da cvetovi mede pola pčela ne bi bilo u košnici tokom celog dana, radile bi, a uveče bi sve pčele ventilirale doneti nektar, izvlačile iz njega vlagu i od njega stvarale med. 4 kapi nektara daju jednu kap meda. Jednostavno manjak uposlenosti pčela za rad i stvaranje meda je dovelo do njihovog rojenja u ovom većem obimu nego inače.
Prirodni roj je roj koji je sam izašao iz košnice sa jednom ili sa više matica. Na našem pčelinjaku smo oko 40 takvih rojeva stresli sa drveća koje okružuje pčelinjak.”
Pčelarev sin i omiljeni pčelinji proizvodi
“Omiljeni med ove godine mi je med uljane repice, jer je kao beli krem, kristalisan u sitne kristale i lako se maže. Prošlogodšnji med je med od bagrema pomešan sa nektarom kiselog drveta, kelereuterije i crne lipe, jer ima pravu voćnu aromu.
Od pčelinjih proizvoda, omiljena mi je perga jer ima sve vitamine i minerale koji se mogu kupiti u apoteci i mnogo više od toga.”
Podela posla i proširenje proizvodnje
“Trenutno tata i ja imamo oko 200 košnica. Nažalost ne planiramo da povećamo to je maksimum koji možemo da pstignemo u vremenu gde nema radne snage i gde je vozni park našeg pčelinjaka vrlo star. Imamo kamion star 34 godine, 2 automobila stara po 14 godina i prikolicu staru 20 godina.
Sve radimo tata i ja, a mama i devojka pomažu oko vrcanja meda. Devojka pravi i meleme i pomažu mi da med spakujemo. Pored toga se potrudim da dostavim svim kupcima med na kućnu adresu, svake subote u dogovoreno vreme u Beogradu.
Pakovanje meda je jedan jednostavan proces, koji malo duže traje pa često pustim audio knjige i slušam ih uporedo. Tako sam odslušao sve knjige Ive Andrića, Meše Selimovića i tako dalje.”
Pčelarev sin i nagrade
“Do sada smo osvojili 5 nagrada. Najdraža mi je poslednja „Mladi lider u agrobiznisu“ na Novosadskom sajmu 2023. godine, a ujedno i najveća jer sam se našao rame uz rame sa svim najvećim prehrambenim brendovima koje naše tržište poznaje.
Rad sa pčelama iziskuje rada onoliko koliko pčele dozvole. Nekad nema prinosa, pčele budu ljute, pa se rad mora prekinuti . Evo poslednjih 7 dana sam u proseku radio 15 sati dnevno da bih sve poslove završio. Jednostavno mogu reći da smo mi na usluzi pčelama, a ne one nama.”
Poruka budućim pčelarima
“Da krenu da izučavaju pčelarstvo, da gledaju snimke na internetu, da prate pčelarske grupe, da čitaju časopise i da obavezno imaju pčelara kojem bi pomogli i uporedo radili posao i na svom pčelinjaku
Pčelarstvo je skup hobi. Potrebno je da i pčelar početnik ima dosta opreme, kao i veliki pčelar. Potrebno je da ima dobru pčelarsku bluzu sa dobrom kapom, kožne rukavice sa rukavima do lakata, pčelarski nož, četku, dimilicu, kolica, dovoljno rezervnih nastavaka i ramova. Važna je i aparatura za užičavanje satnih osnova, prostorija za vrcanje meda, vrcaljka, viljuška i kada za otklapanje saća, kvalitetne kante za skladištenje meda. A kada postanu ozbiljniji pčelari onda je tu i SMS vaga, prese za ručno pravljenje satnih osnova, topionik za vosak, pčelarski kontejner i tako dalje.
Tehnologija je dosta napredovala i mi za sada koristimo samo SMS vage koje svako veče jave prinos jedne košnice na toj vagi. Tako znamo kada da selimo pčele, da li ima prinosa ili nema. Ono što ja vidim jeste da je i pčela jedno tradicionalno biće staro milionima godina i da je do sada čovek nije pripitomio. I nadam se da nikada neće. Dalje od invacija, poput kvalitetne opreme za topljenje voska, vrcanje meda u kvalitetnim vrcaljkama, kontejnera za pčele i SMS vage nismo išli. Za sada ćemo se na tom principu i zadržati, jer je sasvim dovoljan uz lično iskustvo sa terena.”
Pčelarev sin i zanimljiva gostovanja
Ukoliko malo pogledate Stefanov profil na instagramu, videćete koliko zapravo zanimljivih gostovanja i aktivnosti ima kao pčelar tokom cele godine. Tako je došlo i do posete jednom beogradskom vrtiću.
„Nosio sam košnicu sa saćem u jedan vrtić da tamo deca vide direktno kako izgleda saće i da mogu da ga pipnu. Nekoliko tradicionalnih kupaca je obišlo i pčelinjak gde sam im pokazao osnove. Pokazao sam kako i šta radim u tom trenutku na pčelinjaku. Naravno najlepše iskustvo jeste kada sam lično deci objašnjavao kakav med postoj i odakle on tu. Kao i kako uopšte cvet i pčela sarađuju i stvore nešto što ljudi mogu da jedu i uživaju. Jedan moj prijatelj je to okarakterisao kao „Ovo ti je najveći uspeh do sada“ što stvarno mislim da jeste. Znanje treba pričati i deliti.”
Pčelarev sin svake subote na vašem pragu
“Da, ja lično dostavljam med, mogu to da uporedim sa time kao kada bi vam pisac dostavio lično njegovu knjigu. Iskustvo je fantastično. Moram da kažem da sva ta nasmejana lica naših ljubitelja meda čine grad jedim prelepim mestom, a život lepšim. Vrlo mi je drago da vidim ko to konzumira naš med i šta u stvari donosi moje bavljenje pčelarstvom. Nije to samo proizvodnja i prodaja već sami ishodi konzumiranja meda.
Drago mi je da se kako godine prolaze ove porodice šire. I da na neki način prisustvujem odrastanj dece porodica gde dostavljam med. To mi iskreno daje snage da neprestano radim po 16 sati dnevno. Ponekad i na ivici onesvešćenja jer znam da radim dobro za sve nas. Da prodajem med na malo ili da dam nekome da dostavlja med umesto mene izgubio bih tu suštinu. Ne bih imao celu sliku u glavi, kakvu ja to suštinsku promenu donosim u okruženje u kojem boravim.
Reakcije ljudi su savršeno pozitivne, svi se oduševe i kavlitetom i mojom ljubaznošću i mojom tačnošću. Trudim se da u svakom aspektu ispoštujem tuđe vreme i finansije. Postoji naravno i nezadovoljnih ljudi, ali mogu da ih nabrojim svega možda 5, za 4 godine. Tako da je statistički ta brojka mnogo manja nego što bi mogla da bude. I izuzetno sam zadovoljan.”
Šta je to što ga nikad nisu pitali, a što bi voleo da kaže?
“U poslednjem mom intervjuu za televiziju, u uključenju u studio gde je gostovao i predsednik SPOS-a Rodoljub Živadinović, voditeljka je pitala kakve to izdatke pčelari imaju, gde je Rodoljub zatečen pitanjem samo pomenuo gorivo kao stavku. Ja moram reći da je pčelarstvo radno intenzivna delatnost i da ima apsolutno puno posla oko pčela i prirpreme opreme. Kao što sam već pomenuo, prošle nedelje sam radio u proseku 15 sati dnevno 7 dana. I takođe tako svako lepo vreme provedem na pčelinjaku. Nema vremena za piknik sa porodicom jer vreme za piknik je idealno vreme za rad oko košnica.”
Pripremajući se da sastavim pitanja za tekst o Pčelarevom sinu, listala sam i čitala opise objava na njegovom profilu. Između sveg tog zanimljivog sadržaja, pronađem i jednu fotografiju ispod koje je Stefan pisao o knjizi koju je njegov otac kupio davne 1982. u Medeksu. Knjiga je naravno o pčelarstvu. Moje poslednje pitanje, odnosilo se baš na tu knjigu.
„Tu knjigu sam listao kao dete. Bila mi je kao slikovnica, a od tada je nisam čitao. Imao sam mnogo boljeg mentora na terenu, da objasni svaku situaciju. Promene na pčelinjaku i u košnici su česte, pa ni jedan priručnik ne može toliko da pomogne koliko znanje pčelara na terenu u datom trenutku. Možda ću i ja kada još malo odrastem u pčelarskom smislu, konačno da je uzmem u ruke i da jedne zime, uz kamin pročitam.“
Svi znamo kako su pčelari posvećeni i u našem udruženju ih ima zaista mnogo. Ono što Stefana izdvaja, jeste to što svaki svoj vikend “žrtvuje” da bi svojim kupcima lično na adresu dostavio poručene količine meda, u vreme koje njima odgovara.
Celokupnu ponudu proizvoda i priču Pčelarevog sina, možete pogledati na listingu na sajtu Malih proizvođača, kao i na stranici Pčelarev sin. Predlažem da ga zapratite i na društvenim mrežama Facebook i Instagram. Osim što je svetao primer kako je to biti stopostotno posvećen poslu koji voliš, od ljudi kao što je Stefan, može mnogo toga lepog, korisnog i zanimljivog da se nauči.