Suvomesnati proizvodi: Rizici koje ne vidimo golim okom
Po našoj tradiciji, veliki broj potrošača se suvomesnatim proizvodima snabdeva na pijacama, malim mesarskim radnjama ili od poznatog proizvođača sa sela (male farme, mikro i mala preduzeća). Slanina, suva pečenica, pršutav, šunka, kulen, domaće kobasice, čvarci,… proizvodi su koji se jako često nalaze na trpezama sprskih porodica.
Potražnja ovih proizvoda i činjenica da veliki broj ljudi kupuje i konzumira ove proizvode, navele su nas na to da pokušamo da vam približimo o kojim aspektima kvaliteta suvomesnatih proizvoda treba razmišljati prilikom njihove kupovine.
Šta sve utiče na kvalitet suvomesnatih proizvoda?
- Ishrana životinja, odnosno da li se koristi hrana koja sadrži pesticide, teške metale, antibiotike, hormone?
- Mesto klanja i higijena prostorija u kojima se klanje obavlja
- Objekti salamurenje i sušenje i njihova higijena
Kada bismo znali da su prethodno navedeni aspekti poslovanja proizvođača na zadovoljavajućem nivou, onda bismo i bez posebnih provera bili sigurni da je dobijeni proizvod zdravstveno bezbedan, tj. da je i hemijski i mikrobiološki zadovoljio sve zakonom propisane kriterijume.
Koji su rizici kupovine nekontrolisanih suvomesnatih proizvoda?
Iako postoji Zakonska regulativa koja se primenjuje u oblasti proizvodnje i prometa ovih proizvoda, ne postoji mogućnost da država kontroliše baš sve proizvode koji dospevaju na gradske pijace, a pogotovo one proizvode koji do pijace i ne dođu.
Ovo ima za posledicu pojavu povećanog rizika prenošenja zaraznih bolesti sa životinja na ljude kao što su: trihineloza, ešerihija koli, salmonela, plavi jezik, bolest ludih krava i slično.
Drugi, takođe, veliki problem je nedostatak obeležavanja (deklaracija) tradicionalnih proizvoda, što daje mogućnost da svi proizvođači tvrde da je njihov proizvod tradicionalan iako nije proizveden po tradicionalnom receptu i postupku.
Naši mali proizvođači mesnih proizvoda su svesni činjenice da njihovi proizvodi na tržištu ostaju samo ako su kvalitetni. Zato se velika većina njih strogo drži tradicionalnih recepata i postupaka u njihovoj proizvodnji jer su oni garant kvalitetnih i traženih proizvoda, a sa druge jedino tako mogu da obezbede vidljiv kvalitet koji će kupci lako prepoznati
Šta kažu zakonske regulative i standardi kvaliteta?
Zakonska regulativa u Srbiji koja se bavi ovom oblašću je usklađena sa zahtevima EU. Zakonom o veterinarstvu (2005) i Zakonom o bezbednosti hrane (2009) ova oblast je dobro regulisana.
Zakon o bezbednosti hrane predviđa da svi subjekti koji se bave proizvodnjom i prometom hrane moraju imati implementiran HACCP standard kvaliteta, što je preduslov da se bave tim poslom.
Ovaj standard je dovoljan preduslov za visok nivo bezbednosti hrane.
Međutim, manje farme i mini objekte ovaj Zakon ne obavezuje da imaju uveden HACCP, ali moraju moraju imati dobre higijenske (DHP) i dobre proizvođačke prakse (DPP) kao i zapise kojima se dokumentuje njihova primena.
Vidan problem u primeni pomenutih odredbi Zakona o bezbednosti hrane jeste nepostojanje obima proizvodnje do koga njie potrbno uvoditi HACCP, jer njegovo uvođenje i održavanje značajno poskupljuje proizvodnju. Procena se ostavlja na volju veterinarskom inspektoru koji prati tu proizvodnju i tu postoji rizik objektivne procene.
Neka istraživanja su pokazala da veoma mali broj proizvođača je upoznat, a još manji broj njih primenjuje dobre higijenske i proizvođačke prakse.
Do usvajanja Zakona o bezbednosti hrane (2009) nije postojao registar proizvođača hrane. On je sačinjen i kontrola koju je do 2009. godine vršio veterinar na farmi kroz praćenje zdravlja životinja i načina njihove ishrane, sada se vrši i na gotovim proizvodima koji će po završenim analizama i potvrdi da su zdravstveno bezbedni stići na pijace i u prodajne objekte. Ovaj korak u proizvodnji i prometu suvomesnatih proizvoda je veoma bitan jer smanjuje mogućnost da na tržište dospe zdravstveno nebezbedan proizvod.
Ono što ne možemo da vidimo i osetimo mirisom i ukusom
Suvomesnati proizvodi se stavljaju u promet kao trajni i polutrajni proizvodi.
Razlika između njih je u količini vode koja sme posle ostati u njima dimljenja i sušenja.
- Trajni proizvodi mogu sadržavati manje od 40% (kulen, sremska kobasica, pršuta, suva pečenica…)
- Polutrajni proizvodi imaju manje od 50% vode (šunkarica, mortadela, pečenica…)
- U slanini bi sadržaj vode mogao biti maksimalno 5%.
Za proizvode koji su proizvedeni po tradicionalnim receptima i postupcima podrazumeva se da kao dodatke mogu sadržavati samo prirodne sastojke: so, biber, beli luk, alevu papriku, mirišljavo bilje, bez nepoželjnih dodataka (nitrita, nitrata, fosfata idr.).
No, i kod tradicionalnih proizvoda može doći do greške koje imaju posledica na njihov izgled, ukus i miris.
Greške ovih proizvoda mogu biti: u strukturi, boji, mirisu, ukusu i održivosti. Sve navedene greške se jako lako uočavaju i naša čula ih registruju na licu mesta, te je i lakše ih zaobići ovakve proizvode i zameniti ih adekvatnim.
Ono što kupac ne može prepoznati na tezgi ili u mesari jeste prisustvo pesticida, hormona, teških metala koji su tokom života životinja skladišteni u njihovom mišićnom tkivu koje je prerađeno. Ovi pomenuti nepoželjni sastojci suvomesnatih proizvoda su posledica načina ishrane životinja.
Zbog toga je način ishrane prvi korak ka proizvodnji zdravstveno bezbedne hrane životinjskog porekla.
Male farme, najčešće, imaju sopstvenu proizvodnju hrane za životinje kako potpunih krmnih smeša tako i kabaste hrane, što predstavlja pouzdan preduslov da će životinje biti adekvatno hranjene, a njihovi produkti zdravstveno bezbedniji za ljudsku ishranu.
To je osnovni razlog zašto su mali proizvođači suvomesnatih proizvoda pouzdaniji od velikih sistema gde je produktivnost i profit prvi i najvažiniji zadatak, a kvalitet i bezbednost su u drugom planu.
Šta su naše sugestije
Na potrošaču je krajnja odluka pri kupovini prerađevina od mesa, i jedno je sigurno – treba otvoriti četvore oči pre nego što se poverenje pruži nekom, bilo da je to veliki trgovinski lanac ili mali proizvođač.
Naša sfera delovanja su mali proizvođači, i zato sugerišemo da se dobro raspitate pre nego što se odlučite na kupovinu proizvoda koji nemaju proveren proizvodni proces i deklaraciju. Nemojte se ustručavati da pitate o tome kako izgleda proizvodni proces, da pogledate dokumentaciju ili da se čak uverite lično kako to izgleda, od polja pa do trpeze.
Pročitajte više
Sve što treba da znate o HACCP standardu
HACCP je akronim pojma “Hazard Analysis and Critical Control Points”. Predstavlja sistematski preventivni pristup kojim se osigurava sigurnost u proizvodnji zdravstveno bezbedne i kvalitetne hrane. Prvenstveno, HACCP je bio razvijen da bi se hrani obezbedila mikrobioliška sigurnost ali je kasnije proširen kako bi se uključili hemijski i fizički rizici.
Da bismo vam bolje predstavili sve što treba da znate o HACCP standardu, konsultovali smo se sa Dr Marijom Vukašinović, osnivačem i rukovodiocem hemijske laboratorije za ispitivanje kvaliteta hrane animalnog porekla kao i voda i otpadnih voda u VSI “Kraljevo”. Dr Marija je deset godina bila zamenica direktora i rukovodilac kvaliteta na uvođenju i rukovođenju standarda SRPS ISO 9001 i 17025. Istovremeno je vršila ulogu savetodavca proizvođačima hrane za životinje u uvođenju HACCP-a standarda.
HACCP koncept
HACCP sistem obezbeđenja kvaliteta je specifičan program za bezbednost hrane koji pruža visok nivo sigurnosti i kao takav je međunarodno priznat način upravljanja bezbednošću hrane. Njegov jedini direktni cilj jeste da obezbedi kontrolu procesa proizvodnje hrane na način da finalni proizvod ne predstavlja opasnost po potrošača.
Sve procedure su definisane i sprovode se tako da se bilo koji gubitak kontrole nad proizvodima odmah detektuje, a korektivne mere odmah sprovedu kako bi se sprečilo ponovno pojavljivanje istog problema. Po rečima Dr Marije, da bi dobro funkcionisao, HACCP je najbolje uvesti u objekte u kojima postoji dobra proizvođačka praksa. Tada on omogućava poizvođačima hrane, bez obzira na njihovu veličinu i kapacitet, zdravu osnovu za sticanje poverenje kod kupaca i potrošača u bezbednost njihovih proizvoda.
Implementacija
Kao doktor veterinarskih nauka sa više od 30 godina iskustva, Dr Marija ističe da postoji posebna zakonska regulativa – Zakon o veterinarstvu, koja obavezuje proizvođače hrane i hrane za zivotinje da imaju “Sistem za osiguranje proizvoda” – HACCP zasnovan na analizi opasnosti po odgovarajući proizvod.
Kako u lancu ishrane učestvuje veći broj činilaca, svakome se mora posvetiti potrebna pažnja. Nije moguće proizvesti kvalitetno meso, mleko, jaja i dr. ako se za ishranu životinja ne koristi kvalitetna hrana. To znači da je veoma bitno da HACCP bude implementiran u sve proizvodne objekte, naravno i u one koji proizvode hranu za životinje.
“Ako se poštuju svi principi HACCP-a onda se uvek i na isti način proizvodi bezbedan proizvod i ne postoji opasnost po zdravlje ljudi, što i jeste krajnji cilj i proizvođača i potrošača“- ističe Dr Marija.
U proizvodnji svih prehrambenih proizvoda postoje rizici, a da bi se oni što više smanjili potrebno je:
- obuka osoblja za HACCP standard;
- poštovanje svih principa od strane osoblja;
- održavanje higijene na visokom nivou;
- vođenja zapisa za sve korektivne mere;
- stalan pristup i uvid u pomenute zapise;
Zapisi su jedini dokaz da se ta proizvodnja odvija na način koji omogućava da se uvek na isti način proizvede proizvod koji je bezbedan i kvalitetan za potrošača.
Dobijanje sertifikata
Postupak za dobijanje sertifikata je poprilično jednostavan.
Potrebno je da se proizvodni subjekat prijavi sertifikacionom telu sa zahtevom za sertifikaciju.
Sertifikaciono telo mora biti akreditovano od strane Akreditacionog tela Srbije ili neke druge Evropske institucije tog tipa. Tada se od strane Sertifikacionog tela formira komisija za sertifikaciju koja posećuje proizvodni objekat. Na osnovu svedočenja da HACCP zaista funkcioniše i da daje rezultate, da je osoblje obučeno, da se zapisi uredno vode, izdaje se sertifikat o usaglašenosti, i upisuje nosilac sertifikata u registar seritfikovanih organizacija.
Sertifikat je vazeći tri godine, ali se svake naredne godine po dobijanju sertifikata vrši provera od strane Sertifikacinog tela. Po izvedenom nadzoru, komisija proveravanoj organizaciji dostavlja Izveštaj kojim se važenje setifikata produžava na godinu dana. Po isteku tri godine, postupak se ponavlja tj. vrši se resertifikacija.
Dr Marija ističe: “Ono što je bitno – sertifikacija je poželjna, ali nije obavezna.“
Vođenje zapisa
Svi objekti u kojima je implementiran HACCP ne moraju izgledati ništa drugačije od onih u kome nije implementiran HACCP.
Ono što ih razlikuje od drugih je sigurnost koju pruža ustaljen način proizvodnje. Zatim kontrola koja pokazuje da nema odstupanja na kritičnim kontrolnim tačkama. Na posletku i osoblje koje je obučeno i svoje zapise uredno vodi.
Zapisi tj. dokumentacija je veoma bitna. Ona u svakom momentu može dati odgovore na sva pitanja u proizvodnji. Pitanja poput “Da li su sve procedure ispoštovane?“. Ili “Da li su u označenom vremenu sprovedene kontrole na svi kritičnim tačkama?”.
Druge stvari poput odstupanja, sprovođenja mera i njihovih rezultata, osoblja koje ih sprovodi i dr. su takođe date u zapisima i zbog toga su oni od izuzetne važnosti.
“Sve to rezultira kvalitetnim i zdravstveno bezbednim proizvodom što i jeste krajnji cilj proizvođača, kupaca i krajnjih potrošača. Sve navedeno je uvek dostupno kupcu na uvid i na taj način ga uverava da je odabrao pravog proizvođača i pravi proizvod“- iznosi kao zaključak Dr Marija Vukašinović.
Pročitajte višeUtiče li ambalaža na ukus i kvalitet mleka i mlečnih proizvoda?
Nije neuobičajeno da se na Fejsbuk stranici Malih proizvođača izdvoje svojevrsne zvezde u svojoj kategoriji. Takav je slučaj i sa mlekarom Petrov, proizvođačima iz Velikog Središta koji su okupili potrošače željne pravog, mirisnog mleka čija aroma vraća u selo i vraća nadu u autentične namirnice proizvedene po meri čoveka. U doba hiperprodukcije mleko i mlečni proizvodi često su pod lupom, što zbog nedozvoljenih količina toksičnih supstanci, što zbog surovih praksi mlečne industrije u globalu. Mlekara Petrov se diči svojim imanjem, koje predstavljaju kao oazu za biljni i životinjski svet, što neumitno utiče na kvalitet namirnica koje proizvode.
Da li ste ikada razmišljali o tome kako na kvalitet mleka koji pije vaša porodica utiče ambalaža u koju je mleko upakovano? Zoran Petrov sa nama podelio svoja razmišljanja na temu ambalaže u koje se pakuje mleko.
Od kartonske kutije i kese, do 50.000 tona PET granulata
Nekada davno, kada sam bio đak, učili su nas da su mleko i mlečni proizvodi lako kvarljivi a majke su nas upozoravale da pazimo gde kupujemo sladoled jer nije bilo neuobičajeno da se od njega pokvare stomaci. U to vreme problem se higijene u tadašnjim poslastičarnicama lako rešavao ubacivanjem antibiotika u sladoled.
Prošlo je od tada puno godina, mleko i mlečni proizvodi kao da su dobili neka nova svojstva pa ne samo da su se pojavila mleka sa rokom trajanja od više od 4 dana, već ima mleka i mlečnih proizvoda koji više i ne moraju da budu u frižideru!
Sve do nedavno u frižiderima su mleko i jogurt bili isključivo u PET bocama, tzv. kartonskim kutijama kao i u kesama. Mi kao kupci, sa punim poverenjem u industriju, nekako ne promišljamo dovoljno daleko pa se ne pitamo, ne samo u šta je naše mleko upakovano, već i šta se dešava sa tom plastičnom ambalažom od mleka i jogurta nakon što je bacimo u đubre? Nažalost, odgovor na ovo drugo pitanje postaje sve vidljiviji jer se godišnje uveze preko 50 000 tona PET granulata koji se najvećim delom koristi u mlekarskoj industriji. Što se tiče kartonske ambalaže, ona je samo prividno ”ekološka” jer se sastoji od više slojeva kartona, neke vrste plastike (ponekad i aluminijumske folije). Reke, jezera, šume, ravnice plastificirane su PET-om gde smo mi kupci tihi ali i uporni kolaboracionisti.
A šta je sa kvalitetom mleka u dodiru sa PET-om?
Veći problem predstavlja pitanje šta se dešava sa mlekom i jogurtom koji dolaze u dodir sa PET-om ili plastičnom folijom kod kartonske ambalaže? Poznato je da je mlečna kiselina izuzetno agresivna a poznate su i tvrdnje industrije da je plastika, tj. PET, po srpskom inertan, tj. ne reaguje na mlečnu kiselinu. Bez citiranja i iznošenja tvrdnji, možda je jednostavnije da se vratimo onoj praistorijskoj naučnoj metodi jednostavno nazvanoj organoleptičkoj metodi – određivanja svojstava hrane – izgleda, boje, mirisa i ukusa našim vlastitim čulima 🙂 i da je primenimo na hranu, u ovom slučaju mleko ili jogurt koje koristimo.
Kada je naša mlekara počela sa radom nismo imali puno izbora kad je ambalaža bila u pitanju pa smo u jednom trenutku za jogurt imali 3 vrste ambalaže – staklenu bocu, plastičnu čašu i kesu. Ubrzo smo primetili da isti jogurt ima tri različita ukusa! Toliko o inertnoj ambalaži!
Može li naše nepce osetiti ovu razliku?
Mi smo pre nekoliko godina na IPMT seminaru iz antroposofske medicine u Vršcu u okviru predavanja o ishrani imali jednostavan test za sve učesnike. Taj test je podrazumevao probanje od svakog učesnika 3 uzorka – konvencionalnog, organskog i našeg mleka obeleženih brojevima 1, 2 i 3. Svako je trebalo da zadrži jedan uzorak mleka oko 1-2 minuta u ustima i da zapiše svoje utiske. Kada su zapisani svi utisci za svaki pojedinačni uzorak došlo je do saglasja tih utisaka većine učesnika oko glavnih doživljaja:
- konvencionalno mleko se doživelo kao vodenasto i brašnasto;
- organsko se doživelo kao da je napravilo masni film preko nepaca;
- naše mleko je doživljeno kako se razliva i sjedinjuje sa sluzokožom nepaca.
Svi učesnici su bili iznenađeni spoznajom da taj je takav doživljaj moguć i stvaran, ali da zbog načina života jednostavno nemamo vremena da obratimo pažnju na informacije koje nam telo daje kada dođe u dodir sa hranom.
Petrovi stoje pri onome što su naučili i iskusili; zato se i o ambalaži posebno vodi računa, te ćete njihova mleka i jogurte dobiti u staklenoj ambalaži. A u prilog tome da se dobar glas daleko čuje govori i saradnja o kojoj ste mogli da čitate na našem blogu: u pitanju je partnerstvo sa čuvenim sladoledžijama Moritz Eis. Sve više biramo da se okrenemo prirodi, ponajviše stanovnici gradova, i često to tražimo kroz namirnice koje konzumiramo. Ohrabrujuće je videti da to prepoznaju i veliki i mali brendovi, kao i da postoji nastojanje i ulaganje da ono što jedemo i pijemo bude po našoj meri, ali i prijateljski prema prirodi.
Pročitajte više
Borov med – prava stvar ili obmana?
U grupi Mali proizvođači hrane u Srbiji na Fejsbuku se u nekoliko navrata vodila žustra rasprava oko toga da li je prozvod na slici med, ili nešto što se tako ne može nazvati. Pitali smo Danijelu Mutnilaković iz firme Plodovi Srbije koja se bavi proizvodnjom meda, da nam ovaj fenomen razjasni, i kupcima pomognemo da nauče koja pitanja da postave prilikom kupovine borovog meda.
Ušećereni bor?
Pod nazivom “borov med” kod nas se sakriva proizvod koji nema nikakve veze sa pčelama, već se sprema od šećera i izdanaka zimzelenog drveća.
Ništa od ovoga ne bi bilo upitno, da mnogi od vas ne kupuju ovaj proizvod nošeni mišlju da su kupili pčelinji proizvod, koji najčešće na sebi i nosi etiketu “Borov med”, što je velika obmana konzumenata. Ne osporavamo ni lekovitost ovog preparata, ali se on, zasigurno ne može nazivati medom.
Proizvod može nositi naziv med, samo i isključivo ako je proizvod pčela. Šumski med u Srbiji imamo, ali borov, nažalost nemamo.
Gde se može naći pravi borov med?
Što se tiče borovog meda, najbliži nam je na Tasosu, a najkvalitetniji potiče iz Sibira.
Ovaj med nastaje tako što biljne vaši oštećuju borove iglice i slatki biljni sokovi izlaze kao “medna rosa”. Pčele ove sokove unose u košnicu i prerađuju ga kao i svaki drugi nektar u med. Na ovaj način nastaje jedan od najkvalitetnijih medova za ljude, ali ne i za pčele, i nikako se ne sme ostaviti preko zime u košnicama, jer može biti poguban za digestivni trakt pčela.
Da bi pčele proizvele čist borov med, košnice moraju biti u borovim šumama koje se prostiru kilometrima i to samo u periodu kada se luči medna rosa na boru. Izuzetno jaka pčelinja društva, koja nastaju spajanjem više društava, sakupljaju dva do tri kilograma ovog meda po paši.
Sledeći put, kada budete u prilici da kupite borov med, pitajte gde su ga pčelice sakupljale i biće vam potpuno jasno da li kupujete med ili šećer sa borovim iglicama, a i cena će vam dovoljno reći.
Danijela Mutnilaković, Plodovi Srbije
Pročitajte višeIstina ili mit: Med ne treba jesti metalnom kašičicom?
Sigurno ste čuli da se med ne jede metalnom kašikom, već isključivo drvenom. Koliko je to tačno? Danas je toliko mitova, da više nismo ni sigurni šta je istina, a šta ne. Pokušaćemo da razjasnimo misteriju.
Metalni escajg i pH meda
Tvrdi se da ukoliko konzumiramo med metalnom kašikom dolazi do hemijske reakcije između meda i kašike. Med ima pH oko 3.9 i ako bismo išli ovom logikom, onda metalnim escajgom ne bi trebalo da jedemo sir, kiseli kupus, kiselo mleko, turšiju, voće, paradajz i mnogo drugih namirnica koje imaju veću kiselost od meda.
Metalna kašičica je napravljena tako da prilikom svakodnevne upotrebe ne stupa ni u kakve hemijske reakcije sa hranom. Pored toga, mašine za vrcanje meda su metalne, kante za čuvanje meda su metalne. Prilikom analitičke kontrole, med se uglavnom odmerava metalnom kašičicom, sonda za uzorkovanje je, takođe, metalna.
Dakle, dolazimo do zaključka da je ovo zapravo još jedan mit koji narod voli da prepričava i prenosi se iz generacije u generaciju. Nakon svih činjenica, možemo slobodno jesti med kojom god kašičicom želimo, jer ne dolazi do štetnih hemijskih reakcija, niti med gubi svoje svojstvo.
Bitno je da vam kašika upadne u med
Med je najsavršeniji proizvod prirode u kome se nalaze gotovo svi sastojci koji grade ljudski organizam. U medu se nalaze minerali, aminokiseline kao i kompleks vitamina B. Jako je koristan za naš organizam, pogotovu kada je period prehlade i gripa.
Kao što negde pročitah: “Istina je da med možemo jesti drvenom, plastičnom ili metalnom kašikom. Možemo ga nategnuti direktno iz tegle ili staviti glavu u košnicu. Med neće izgubiti svoja svojstva.”
“Plodovi Srbije” čuvaju med u inox posudama i prodaju ga u staklenoj ambalaži sa metalnim poklopcem koji je iznutra presvučen polietilenskim filmom namenjenim za pakovanje prehrambenih artikala.
Kao najvažnija činjenica koju morate zapamtiti jeste da med treba konzumirati kako bi pomogli vašem organizmu i održali ga zdravim. Kako naš narod kaže – „Bitno je da kašika upadne u med, a koja kašika – to je manje bitno.“ 😊
Danijela Mutnilaković, Plodovi Srbije
Pročitajte više
Analiziramo: Zašto su domaći suvomesnati proizvodi bolji od industrijskih?
Prerada namirnica podrazumeva određene tehnološke postupke koji imaju za cilj da produže vek odgovarajućoj namirnici. Da bi se trajnost namirnice produžio, mora joj se nešto dodati, ili joj smanjiti količinu vode. Stoga moramo voditi računa o svim namirnicama koje konzumiramo, a posebno o prerađevinama, bilo da su one biljnog ili životinjskog porekla.
Različitim postupcima uz različite dodatke, dobijaju se bareni, polutrajni, trajni, dimljeni i drugi proizvodi od mesa. Ti postupci se mogu sprovoditi kako u industriji mesa, tako i u domaćinstvima. U industriji se primenjuju postupci koji omogućavaju da se u jednoj šarži proizvede velika količina željenog proizvoda, dok se to u domaćinstvima svodi na manju količinu. Oba procesa treba da rezultiraju proizvodima koji su zdravstveno bezbedni po potrošača i zadovoljavaju zahteve Pravilnika okvalitetu usitnjenog mesa, poluproizvoda od mesa i proizvoda od mesa (Sl. Glasnik RS 50/2019).
Kada upotrebimo izraz suvomesnati proizvodi, prvo što nam pada na pamet su kobasice, dimljena slanina i dimljeno meso. Svako od, nas kada odlučuje kome će pokloniti poverenje, pri kupovini ovih proizvoda trebalo bi da ima u vidu razlike u pripremi mesa, kobasica ili slanine za dimljenje – sušenje.
Kako izgleda industrijska obrada mesa?
Ako se priprema obavlja u industrijskim postrojenjima, onda se podrazumeva primena salamure koja sadrži pored kuhinjske soli i ponešto od začina (aleva paprika, biber, beli luk, neka aromatična biljka) i dodatke nitratnih-nitritnih soli i fosfata (difosfati- E450, trifosfati- E451, polifosfati- E452), antioksidanasa (askorbinska kiselina –E315, natrijum izoaskorbat –E316 idr.). Fosfati često sa sobom u salamuru mogu doneti i neke teške metale kao npr. olovo, živu, arsen… Svi oni će završiti u industrijskom proizvodu, tj. u našem organizmu ako se opredelimo da poverenje poklonimo industrijski proizvedenim suvomesnatim proizvodima.
Nitrati se dodaju da bi poboljšali izgled mesu, tj. da meso zadrži onu finu rumenu boju.
Fosfati omogućavaju vezivanje vode za mišićno tkivo i time se dobija na težini posle dimljenja i proizvod zadržava sva svojstva.
Ovi dodaci štete zdravlju, posebno ako se steknu uslovi da nitrati preko azotaste kiseline i još nekih prelaznih jedinjenja nagrade nitrozamine koji su kancerogeni.
Brzina njihovog stvaranja zavisi od temperature i pH vrednosti. Što je pH niže, to će se oni brže graditi. Njihovo nepovoljno dejstvo na zdravlje ljudi se ogleda u razgradnji eritrocita i degradaciji vitamina A.
Kako to izgleda u domaćoj proizvodnji?
Za razliku od industrijske proizvodnje, u domaćinstvima tradicionalno se meso i slanina sole samo natrijum hloridom -kuhinjskom solju. Meso i slanina se slažu u neku drvenu ili plastičnu duboku posudu, ostavljaju se 3-4 dana da se salamure, a zatim preslože tako da gornji sloj dospe na dno, a onaj sa dna na vrh posude za salamurenja.
Nakon ponovnog stajanja od 3-4 dana meso i slanina se kače u pušnicu na ceđenje i dimljenje. Ako se u domaćinstvima proizvode kobasice, njima se pored soli dodaju i začini (aleva paprika, beli luk, biber idr.).
Kvalitet mesa i ishrane životinja
Naravno, moramo uzeti u obzir i kvalitet mesa koje podvrgavamo salamurenju i dalje dimljenju, tj. sušenju. Industrijska proizvodnja ovih proizvoda ima farmski uzgoj životinja, koji se često bazira na ishrani koja može imati za posledicu deponovanje toksina, hormona, teških metala pa i antibiotika ako su neadekvatno korišćeni, bez poštovanja karence.
U domaćinstvima se hrana za životinje najčešće bazira na kukuruzu koji je poizveden u tom domaćinstvu bez upotrebe zaštitnih sredstava (herbicida i pesticida) pa ih neće biti ni u tkivima životinja. Takođe, druge komponente koje se dodaju kukuruzu da bi se dobile potpune krmne smeše (PKS) za životinje se pažljivo biraju da bi zadovoljile sve zahteve da primenjene PKS daju zdravstveno bezbedno meso životinja.
Imajući u vidu iznete činjenice, jedino se može zaključiti da ne bi trebalo imati dilemu u opredeljenju da se poverenje pokloni domaćim suvomesnatim proizvodima, a ne onima koji su proizvedeni u mesnim industrijama.
Marija Vukašinović
Pročitajte više
Kvalitet kačkavalja: 3 metode da proverite da li je kačkavalj falsifikat
Kačkavalj je specifična vrsta sira koja se pravi od ovčijeg ili kravljeg mleka, ili pak njihove mešavine, a poseban ukus ima kačkavalj od kozjeg mleka ili njegove mešavine sa kravljim. Kvalitet kačkavalja zavisi od njegovih namirnica. Postoji par jednostavnih trikova koji će vam pomoći da utvrdite da li je kačkavalj koji ste kupili zaista od mleka.
Kačkavalj je energetski visokorangirana namirnica jer 100 g kačkavalja ima energetsku vrednost 380 kcal i u proseku oko 27,8 g masti, 26,9 g belančevina i oko 5,3 g ugljenih hidrata. Bogat je natrijumom (192 mg) i kalijumom (77 mg), a ostali mikro i makro elementi varijaju, zavisno od podneblja i načina ishrane životinja čije se mleko koristi za njegovu proizvodnju.
Kako se pravi kačkavalj?
Za proizvodnju jednog kilograma kačkavalja utroši se oko pet litara mleka. Kvalitet kačkavalja se utvrđuje primenom hemijskih metoda, određenih pravilnikom. Naravno, podrazumeva se da se pre stavljanja u promet mora utvrditi da je kačkavalj zdravstveno bezbedan po potrošača, tj. da je mikrobiološkom analizom urvrđeno odsustvo patogenih mikroorganizama.
Za male proizvođače kačkavalja, koji ga tradicionalno dugo prave uz sve higijenske mere koje predviđa njihova dobra proizvođačka praksa i/ili HACCP ako ga imaju, podrazumeva se da je proizvedeni kačkavalj zdravstveno bezbedan i odgovarajućeg kvaliteta.
Veliki je broj proizvođača mlečnih proizvoda i ponuda kačkavalja na tržištu je raznolika. Mnogi proizvođači oplemenjuju svoje proizvode raznim dodacima, što doprinosi poboljšanju ukusa. Sve to ima za posledicu dovođenje kupca u nedoumicu za koji kačkavalj da se opredeli. Naravno, najbolje je imati proverenog proizvođača koji je već osvojio vaše poverenje.
Kako prepoznati falsifikate?
No, neretko se dešava da se na tržištu pojave i oni proizvođači koji zbog veće zarade falsifikuju kačkavalj. Postoji nekoliko načina da se proveri da li je kačkavalj pravi ili je falsifikovan biljnim mastima, koje su jeftinije, ali i štetne po ljudsko zdravlje. Često se kačkavalju dodaju palmino ulje, margarin i tome slično.
Pored hemijskih metoda, kojima se najpouzdanije utvrđuju falsifikati, postoje i jednostavniji postupci koji su dostupni svakom potrošaču. Najednostavniji način je provera izgleda i provera na dodir.
- Palmino ulje daje kačkavalju jarku žutu boju, dok boja pravog kačkavalja nije tako intenzivna. Isto tako, kačkavalj kojem je dodato palmino ulje mekši je na dodir od onog pravog.
- Testiranje kačkavalja se može sprovesti i rashlađenim nožem. Kačkavalj se ostavi na sobnoj temperaturi, a nož u frižideru. Ako se prilikom sečenja na nožu zadrži masnoća, kačkavalj je verovatno falsifikovan, jer se, za razliku od mlečne, biljna mast topi na sobnoj temperaturi.
- Najpouzdanija provera je zagrevanje kačkavalja u rerni. Pravi kačkavalj će se rastopiti po površini i postati rastegljiv, dok će falsifikovan bukvalno nestati – istopiće se.
Marija Vukašinović
Pročitajte više
Kristalizacija meda: Šta nam taj proces poručuje i da li je prirodan?
Da li vam se desilo da med koji ste kupili pod tvrdnjom da je čist i domaći, odjednom na vašoj polici postane beo, čvrst i potpuno drugačiji od onoga što bi med trebalo da bude? Kristalizacija meda je proces koji mnoge ume da zbuni, jer med počne da izgleda kao da je u njega dodat šećer. U ovom tekstu bliže ćemo vam objasniti prirodu i sastav meda, kao i razloge zbog kojih se med kristalizuje.
Šta je med i od čega se sastoji?
Med je veoma složen pčelinji proizvod, cenjen u narodu i kao hrana i kao lek. Najviše ga koristi najosetljiviji deo populacije, deca i starije osobe. Zavisno od vrste biljaka s kojih su pčele sakupljale sastojke, postoji više vrsta meda. One su po osnovnim kriterijuma kvaliteta međusobno slične, ali se po izgledu, ukusu i mirisu razlikuju.
Kada se med izvadi iz saća, on je u tečnom stanju. Stajanjem, posle određenog vremena, što zavisi od vrste meda, počinje da se kristališe po površini tegle ili kroz celu zapreminu.
Osnovni sastojci meda su:
– šećeri (kojih ima najviše, više od 70%)
– voda (ima je manje od 20%)
– mineralne materije
– vitamini, proteini, kiseline i drugo.
Identifikovano je prisustvo više od 180 vrsta minerala, vitamina, kiselina i drugih materija koje med čine jedinstvenim proizvodom. Stoga se on ne može sintetisati, već ga samo pčele mogu proizvesti.
Zašto se med kristalizuje?
Da bi se bilo koja supstanca kristalisala iz rastvora, potrebno je da rastvor bude prezasićen. Činjenica da je u medu vode kao rastvarača znatno manje nego šećera, dovoljan je preduslov za kristalizaciju.
Borov i jelov med gotovo se nikada ne kristališu, med majčine dušice spada u grupu srednje kristališućih vrsta, dok je suncokretov med brzokristališući.
Važno je zapamtiti da pri kristalizaciji med ne gubi ništa od svojih svojstava.
Taj proces nastaje kao posledica prelaska glukoze iz rastvora u čvrsto stanje. Kristali se stvaraju oko prirodnih supstanci koje med sadrži, kao što je polen. To je potvrda da med nije pretrpeo nikakvu obradu, pasterizaciju ili filtraciju, i da je potpuno prirodan.
Rastopljeni šećer koji je moguće naći u prodaji kao pokušaj zamene za med ne može da se kristališe.
To znači da kristalizacija meda može da bude svojevrsna potvrda njegovog kvaliteta.
Do sada nauka nije dala potpun odgovor na pitanje kako se može sprečiti taj proces. Ali poznato je da ga mogu podstaći neke okolnosti: potresanje, transport, pretakanje i tome slično, a izuzetno važan faktor jeste i temperatura (niska temperatura podstiče kristalizaciju).
Kristalisan med se može vratiti u prvobitno, tečno stanje jednostavnim zagrevanjem, ali taj postupak treba izbegavati jer za posledicu može da ima degradaciju – raspadanje osetljivih sastojaka koji sadrže aminokiseline, pre svih vitamina.
Marija Vukašinović
Cover photo by WoodenEarth
Pročitajte više