Agroekologija – više od organske poljoprivrede i zdrave hrane
Kada je čovek počeo da živi sedelačkim načinom života i da se bavi poljoprivredom, počeo je i da vrši direktni uticaj na životnu sredinu i da je menja u skladu sa svojim potrebama. Danas, kada ima skoro 8 milijardi ljudi na planeti, uticaj na životnu sredinu koji dolazi iz oblasti poljoprivrede i proizvodnju hrane je ogroman. Osnovni problem je industrijski model proizvodnje hrane koji nemilosrdno iscrpljuje prirodne resurse i zagađuje životnu sredinu kroz primenu hemijskih preparata. Korporacije diktiraju pravila tržišne igre i koriste sve moguće načine da profitiraju još više, nauštrb zdravlja ljudi i prirode.
Uverili su nas, i proizvođače i kupce, da drugačiji sistem nije moguć. Proizvođače su uverili da moraju da prskaju protiv raznih bolesti, da obilato koriste mineralno đubrivo (NPK) da plod bude veliki, da moraju da kupuju seme od korporacija jer ovo domaće neće da rodi. Potrošače su uverili da sve to tako mora biti da si se osiguralo dovoljno hrane za stanovništvo, da bi se obezbedila tzv. prehrambena sigurnost.
Priroda i društvo
Konvencionalni model proizvodnje hrane je upravo zasnovan na tim premisama. Proizvođač zavisi od velikih korporacija koja kontrolišu svaki segment proizvodnje hrane, od semena do svih preparata, pre svega zbog njihovog interesa, ne zbog prehrambene sigurnosti kako se to često pokušava opravdati u javnosti. I većina ljudi je to prihvatila. Zašto? Zato što je tako lakše svima. Prosečan poljoprivrednik ode u poljoapoteku, kupi sve što mu treba, odradi kako mu je rečeno i ne razmišlja previše o tome šta radi. Prosečan kupac ode u radnju, kupi šta mu treba i ne razmišlja preterano o poreklu svoje hrane. Komfor i mogućnost odabira nam čine život lakšim. Međutim, sve ima svoju cenu. Previše komfora dovodi do zatupljenosti. Previše izbora dovodi do svojevrsne de-valorizacije osnovnih životnih vrednosti.
Čovek je u svakom smislu zavisan od prirode. Ovo zvuči logično, ali je jako daleko od našeg načina življenja. Da bi se došlo do poštovanja i života sa prirodom, potrebne su korenske promene u našem načinu života, a pre svega promena svesti. I tu dolazimo do osnovne postavke ovog teksta, a to je kako krenuti ka putu proizvodnje hrane koji je u skladu sa prirodom i onoga što je potrebno da bi se došlo do tog cilja.
Između konvencionalne i organske poljoprivrede
Organska farma Organela, fotografija Pavle Đorđević
Agroekologija je nauka o primeni ekoloških koncepata i principa u poljoprivredi. Da bi smo razumeli značenje i vrednost agroekologije, moramo krenuti od temelja, odnosno definicije ekologije. Ekologija je nauka o vezama i odnosima između ljudi, biljki, životinja u životnoj sredini i balansu između ovih odnosa. Dakle, moramo razumeti veze i odnose u ovom krugu da bi smo mogli da se vratimo na praktične stvari, odnosno, kako da proizvodimo hranu.
Ekosistemi su kompleksni prirodni sistemi u kojima se odvijaju mnogostruki procesi i interakcije između različitih bića unutar određenog prostora. Svaka biljka i životinja ima svoju funkciju i obavljanje tih funkcija je osnov za održavanje ekosistema u balansu. Međusobne veze među njima omogućavaju njihov opstanak i razvoj. Pčela uzima nektar od biljaka za hranu, a zauzvrat raznosi polen i omogućava opstanak određenoj vrsti.
A ako pričamo u kontekstu poljoprivrede: Čovek koristi zemljište da bi proizveo hranu. To zemljište ima različite karakteristike. Negde je zemlja crnica, negde je ilovača, negde je crvenica. Svaka vrsta tla ima različita svojstva. Zemljište se nalazi unutar specifičnog ekosistema koji je određen specifičnim prirodnim i klimatskim uslovima u kojima se nalazi. Ravnica, brdo, planina, šuma, reka. Kontinentalna, mediteranska, brdsko-planinska, tropska klima. Ovo su faktori koji definišu bio-fizičke karakteristike ekosistema. Unutar tih ekosistema žive određene biljne i životinjske vrste prilagođene uslovima ekosistema. Ekosistemske bio-fizičke i klimatske karakteristike i interakcija vrsta unutar njega definišu specifičnost određenog ekosistema. Dakle, poljoprivreda se odvija kao jedan od procesa unutar mnogostrukih procesa koji se odvijaju unutar određenog ekosistema. I upravo razumevanje prirodnih procesa u ekosistemu i odnosa među svim vrstama predstavlja osnov agroekoloških promišljanja u kontekstu uspostavljanja poljoprivrede koja radi u skladu sa prirodom.
Zapostavljeno znanje i pokidane veze
Fotografija no one cares na Unsplash
U konvencionalnom načinu poljoprivrede, znanje o razumevanju odnosa i veza unutar ekosistema je zapostavljeno. Primarni razlog je taj što poljoprivrednik koji ima znanje o vezama i odnosima u ekosistemu, to znanje može da koristi za uspostavljanje prirodnog proizvodnog sistema u kojem treba malo ili gotovo nikakvih eksterni inputa za đubrenje i zaštitu bilja od bolesti i nametnika. Postoji jako puno prirodnih agroekoloških alata i metoda koji zamenjuju konvencionalne preparate i načine proizvodnje. U agroekološkom modelu promišljanja, poljoprivrednik radi zajedno sa prirodom, ne bori se protiv nje sa svom silom hemijskih preparata kako bi uspostavio kontrolu nad njom.
Neko može reći kako sve je to lepo u teoriji, ali da je praksa druga priča. Kada dođe do bolesti i preti rizik da propadne rod, a time da se i ugrozi egzistencija poljoprivrednika i njegove porodice, onda se radi šta mora da se spasi rod, odnosno, koristi se hemija. I to je sasvim opravdano, jer ne treba poljoprivrednik da propadne jer je odlučio da se bavi agroekološkim načinom proizvodnje. Međutim, malo ko se pita zbog čega je došlo do bolesti, koji je uzrok? Većina ljudi se bavi rešavanjem posledica, a retko kada se dođe do promišljanja o uzrocima. Glavni uzrok svih ekoloških problema u poljoprivredi su pokidane veze između čoveka i prirode. Glavni razlog tome jeste upravo nerazumevanja veza i odnosa između čoveka i prirode. A te veze i odnosi su temelj za naš opstanak na planeti, kao i za opstanak drugih bića.
Priroda protiv teške mašinerije
Možemo uzeti sledeće primere i napraviti paralele. U prirodi, tlo nikad nije golo, već uvek ima neki biljni pokrov. Biljke u tlu služe da spreče eroziju zemljišta od vetra i vode i da regulišu protok količine padavina u tlu. Nigde u prirodi ne postoji samo jedna biljna vrsta na nekoj površini, već mnoštvo njih. Takođe, ne postoji samo jedna životinjska vrsta, već opet, mnoštvo njih. Ovo zovemo biodiverzitetom određene teritorije. Malo se priča i malo se zna o podzemnom svetu u kojem žive milijarde milijardi različitih mikroorganizama koji razlažu minerale u tlu i njima hrane biljke kako bi mogle da se razvijaju.
Sad razmotrimo osnovne principe konvencionalne poljoprivrede. Obično se radi o velikim monokulturnim površinama koje obrađuje teška mašinerija. Đubri se veštačkim đubrivima i koriste se razni hemijski preparati za odbranu od bolesti i nametnika. Zvuči kao da ovo nema veze sa time kako priroda funkcioniše u praksi. Konvencionalna poljoprivreda je proizvodnja hrane koja se održava na steroidima, potpuno veštački. U početku su rezultati fantastični, prava revolucija. Ali sa vremenom, od silnih otrova, imunitet i metabolizam počinje da opada što rezultuje sve manjim prinosima i slabijim nutritivnim svojstvima hrane. A onda, da bi se sprečili manji prinosi, upumpava se sve više veštačkih đubriva i hemijskih preparata, šta podiže cenu proizvodnje hrane i tako ovaj začarani krug ide u nedogled. Onda se uključi tržište i veliki prehrambenih lanaca da na veštački način regulišu cene hrane pa se cela stvar još dodatno komplikuje. A sve naravno na štetu proizvođača i potrošača, odnosno, malog čoveka.
Stanje poljoprivrede u Srbiji
Poljoprivrednik je na neki način kao naučnik. On stalno treba da posmatra šta se dešava u ekosistemu u kojem proizvodi hranu i stvara zaključke o koracima koje treba da preduzme, da bi ekosistem bio u balansu.
Danas je zanimanje poljoprivrednika u potpunosti devalvirano i smatra se nekom nižom vrstom znanja. Takav stav reflektuje i stanje u kojem se nalazi sektor poljoprivrede u Srbiji. Prosečna dob poljoprivrednika u Srbiji je iznad 55 godina, mladi poljoprivrednici su statistička greška. Broj poljoprivrednih gazdinstava dramatično opada iz godine u godinu. Manje od 1% svih poljoprivrednih površina u Srbiji je pod organskom proizvodnjom. Nivo organske materije na većini poljoprivrednih površina je manji od 3%, što u prevodu znači da je tlo skoro pa mrtvo. Većina zemljišta je u riziku od erozije, odnosno gubitka površinskog sloja zemljišta. Klimatske promene su sve intenzivnije iz godine u godinu. Jedne godine je suša, druge godine ima previše padavina. Ekstremni vremenski događaji polako postaju sve frekventnije pojave.
Činjenično je stanje da nas u školi ne uče o razumevanju odnosa čoveka i prirode. Ne tehnička znanja iz oblasti biologije i hemije, nego znanja o vrednostima koja bi nas naučila da je priroda naš dom, koja nas hrani i pruža nam ono što nam je potrebno, i da to treba da poštujemo. Druga strana problema je šta su ova znanja marginalizovana i nisu prepoznata da budu deo opšte prihvaćenog korpusa znanja. Dominantni narativ u krugu donosioca odluka je da će tehnologija rešiti sve naše društvene, ekonomske i ekološke probleme, a tehnološka rešenja stvaraju i njima upravljaju velike korporacije. To je tehno-korporativni model sagledavanja problema i u takvom modelu ova znanja nisu relevantna, dok je mali čovek u najboljem slučaju običan konzument nametnutog sadržaja koji ne treba ništa da se pita.
Hrana za dušu
Agroekologija nije samo praktični sistem znanja o proizvodnji hrane u skladu sa prirodom. Agroekologija je pre svega, vrednosni sistem koji pokušava da stvori veze i odnose između proizvođača i potrošača, između proizvođača i ekosistema i ekosistema i potrošača, između institucija i civilnog društva. Sve je deo jedne slagalice u kojoj ako fali jedan deo, sistem nije u balansu, ne radi kako treba, i preti mu polako urušavanje. Agroekologija pokušava da posmatra sistem proizvodnje hrane iz celovite perspektive. A ljudski duh je takođe deo slagalice, začin koji zaokružuje i čini jelo boljim. Osim ekološke i klimatske krize, mi živimo u vremenu duhovne krize. Tradicionalne vrednosti koje su držale društvo i porodice se polako gube, nove vrednosti vode u individualizam u kojem se polako rastače osećaj za zajedništvo i kolektivno dobro. A priroda je kolektivno dobro koje treba da služi svim bićima. I ovi društveni procesi su blisko povezani sa procesom čovekovog rastućeg otuđenja od prirode.
Promena svesti i odgovornost
Kao i u svakom procesu sve počinje od promene svesti koja dovodi do drugačijeg načina sagledavanja problema i nalaženju rešenja koja su dostupna i primenjiva svima. Svest o tome da su sva bića međusobno povezana i međuzavisna kroz ekosistem je polazna tačka ka sistemu proizvodnje hrane koji radi u skladu sa prirodom.
Svi imamo ulogu i odgovornost da čuvamo i negujemo planetu, bez obzira na to koliko je mali naš doprinos. S jedne strane, trebaju nam sistemske promene od strane donosioca odluka, s druge strane, trebaju nam ljudi koji će podržati takve odluke i primeniti ih u životnoj praksi. Obe strane su potrebne, a ni jednu ni drugu nije lako pokrenuti i promeniti.
Agroekologija adresira ova teška i zahtevna pitanja. Razne organizacije i inicijative širom sveta pokušava da stave agroekologiju na dnevni red donosioca odluka. FAO, Organizaciju za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija, prepoznala je agroekologiju kao naučno utemeljen sistem koji ima potencijal da transformiše naše sisteme proizvodnje hrane da budu daleko zdraviji i održiviji nego što su sada.
Ali, dug je put od prepoznavanja na papiru do implementacije u praksi. Rad na terenu sa poljoprivrednicima je zahtevan proces jer se teško odbacuju stečene navike i znanja u korist nečeg novog. Promena potrošačkih navika isto nije jednostavan proces, pogotovo kada to znači da vam direktna kupovina proizvoda od malih proizvođača oduzima više vremena nego da jednostavno odete u radnju i nabavite sve što vam treba u jednom potezu.
Kako početi tranziciju sa konvencionalnog na agroekološki način proizvodnje?
Dragačevo, fotografija Ana Nešić
Ne postoji jedno rešenje i jedan zaključak šta treba da se radi da bi poljoprivreda i proizvodnja hrane bila u skladu sa vrednostima i principima agroekologije jer se radi o multi-dimenzionalnom dugoročnom procesu.
Iz perspektive malog čoveka, početna tačka je promena svesti i umrežavanje malih proizvođača i potrošača za ostvarivanje zajedničkih interesa. To je nešto što je već zaživelo na platformi Mali proizvođači hrane u Srbiji. Hiljade potrošača i proizvođača širom Srbije su se, uslovno rečeno, ujedinili u borbi za očuvanje kvalitetne, tradicionalne hrane iz ruralnih sredina. Sledeći korak može biti motivisanje proizvođača da pređu sa konvencionalnih metoda na agroekološke metode proizvodnje, a s druge strane, uz adekvatno povezivanje sa potrošačima koji su voljni da podrže i uđu u saradnju, kroz dogovor o dugoročnoj kupovini njihovih proizvoda. Na taj način proizvođač osigurava tržište, kupac zna od koga i šta kupuje. Ovakvi ekonomski modeli u agroekološkim praksama se zovu „community-supported agriculture“, i zasnovani su pre svega na poverenju jednih u druge. Kad se oformi jedan ovakav model i postane funkcionalan u praksi u nekoj sredini, priča može da se širi dalje i da se stvaraju ovakva partnerstva u bilo kojoj lokalnoj sredini.
Osvešćeni potrošač treba da razmišlja šta jede, na koji način je ta hrana proizvedena, kao i ko su ljudi koji su proizveli njegovu hranu. Proizvođač treba da razmišlja kako da očuva i unapredi zdravlje i kvalitet ekosistema, kroz povećanje kvaliteta zemljišta i uslova životinja, jer zdravo zemljište i životinje podrazumevaju zdravu hranu i na kraju zdrave ljude. Ono što je najvažnije jeste razumevanje da smo potrebni jedni drugima, podrška i saradnja na bazi poverenja su osnovni elementi za promenu bilo čega nabolje. Svi smo povezani i međusobno zavisni kroz prirodu, a samo zajedno možemo da otključamo i pokrenemo procese koji će očuvati prirodu za nas i buduće generacije.
Autor teksta Saša Petrović, Zelena tranzicija
Pogledajte naše agroekološke priče na YouTube-u:
