Agroekologija – više od organske poljoprivrede i zdrave hrane

Kada je čovek počeo da živi sedelačkim načinom života i da se bavi poljoprivredom, počeo je i da vrši direktni uticaj na životnu sredinu i da je menja u skladu sa svojim potrebama. Danas, kada ima skoro 8 milijardi ljudi na planeti, uticaj na životnu sredinu koji dolazi iz oblasti poljoprivrede i proizvodnju hrane je ogroman. Osnovni problem je industrijski model proizvodnje hrane koji nemilosrdno iscrpljuje prirodne resurse i zagađuje životnu sredinu kroz primenu hemijskih preparata. Korporacije diktiraju pravila tržišne igre i koriste sve moguće načine da profitiraju još više, nauštrb zdravlja ljudi i prirode.

Uverili su nas, i proizvođače i kupce, da drugačiji sistem nije moguć. Proizvođače su uverili da moraju da prskaju protiv raznih bolesti, da obilato koriste mineralno đubrivo (NPK) da plod bude veliki, da moraju da kupuju seme od korporacija jer ovo domaće neće da rodi. Potrošače su uverili da sve to tako mora biti da si se osiguralo dovoljno hrane za stanovništvo, da bi se obezbedila tzv. prehrambena sigurnost.

Priroda i društvo

Konvencionalni model proizvodnje hrane je upravo zasnovan na tim premisama. Proizvođač zavisi od velikih korporacija koja kontrolišu svaki segment proizvodnje hrane, od semena do svih preparata, pre svega zbog njihovog interesa, ne zbog prehrambene sigurnosti kako se to često pokušava opravdati u javnosti. I većina ljudi je to prihvatila. Zašto? Zato što je tako lakše svima. Prosečan poljoprivrednik ode u poljoapoteku, kupi sve što mu treba, odradi kako mu je rečeno i ne razmišlja previše o tome šta radi. Prosečan kupac ode u radnju, kupi šta mu treba i ne razmišlja preterano o poreklu svoje hrane. Komfor i mogućnost odabira nam čine život lakšim. Međutim, sve ima svoju cenu. Previše komfora dovodi do zatupljenosti. Previše izbora dovodi do svojevrsne de-valorizacije osnovnih životnih vrednosti.

Čovek je u svakom smislu zavisan od prirode. Ovo zvuči logično, ali je jako daleko od našeg načina življenja. Da bi se došlo do poštovanja i života sa prirodom, potrebne su korenske promene u našem načinu života, a pre svega promena svesti. I tu dolazimo do osnovne postavke ovog teksta, a to je kako krenuti ka putu proizvodnje hrane koji je u skladu sa prirodom i onoga što je potrebno da bi se došlo do tog cilja. 

Između konvencionalne i organske poljoprivrede

Organska farma Organela, fotografija Pavle Đorđević

Agroekologija je nauka o primeni ekoloških koncepata i principa u poljoprivredi. Da bi smo razumeli značenje i vrednost agroekologije, moramo krenuti od temelja, odnosno definicije ekologije. Ekologija je nauka o vezama i odnosima između ljudi, biljki, životinja u životnoj sredini i balansu između ovih odnosa. Dakle, moramo razumeti veze i odnose u ovom krugu da bi smo mogli da se vratimo na praktične stvari, odnosno, kako da proizvodimo hranu.

Ekosistemi su kompleksni prirodni sistemi u kojima se odvijaju mnogostruki procesi i interakcije između različitih bića unutar određenog prostora. Svaka biljka i životinja ima svoju funkciju i obavljanje tih funkcija je osnov za održavanje ekosistema u balansu. Međusobne veze među njima omogućavaju njihov opstanak i razvoj. Pčela uzima nektar od biljaka za hranu, a zauzvrat raznosi polen i omogućava opstanak određenoj vrsti.

A ako pričamo u kontekstu poljoprivrede: Čovek koristi zemljište da bi proizveo hranu. To zemljište ima različite karakteristike. Negde je zemlja crnica, negde je ilovača, negde je crvenica. Svaka vrsta tla ima različita svojstva. Zemljište se nalazi unutar specifičnog ekosistema koji je određen specifičnim prirodnim i klimatskim uslovima u kojima se nalazi. Ravnica, brdo, planina, šuma, reka. Kontinentalna, mediteranska, brdsko-planinska, tropska klima. Ovo su faktori koji definišu bio-fizičke karakteristike ekosistema. Unutar tih ekosistema žive određene biljne i životinjske vrste prilagođene uslovima ekosistema. Ekosistemske bio-fizičke i klimatske karakteristike i interakcija vrsta unutar njega definišu specifičnost određenog ekosistema. Dakle, poljoprivreda se odvija kao jedan od procesa unutar mnogostrukih procesa koji se odvijaju unutar određenog ekosistema. I upravo razumevanje prirodnih procesa u ekosistemu i odnosa među svim vrstama predstavlja osnov agroekoloških promišljanja u kontekstu uspostavljanja poljoprivrede koja radi u skladu sa prirodom.

Zapostavljeno znanje i pokidane veze

Fotografija no one cares na Unsplash

U konvencionalnom načinu poljoprivrede, znanje o razumevanju odnosa i veza unutar ekosistema je zapostavljeno. Primarni razlog je taj što poljoprivrednik koji ima znanje o vezama i odnosima u ekosistemu, to znanje može da koristi za uspostavljanje prirodnog proizvodnog sistema u kojem treba malo ili gotovo nikakvih eksterni inputa za đubrenje i zaštitu bilja od bolesti i nametnika. Postoji jako puno prirodnih agroekoloških alata i metoda koji zamenjuju konvencionalne preparate i načine proizvodnje. U agroekološkom modelu promišljanja, poljoprivrednik radi zajedno sa prirodom, ne bori se protiv nje sa svom silom hemijskih preparata kako bi uspostavio kontrolu nad njom.

Neko može reći kako sve je to lepo u teoriji, ali da je praksa druga priča. Kada dođe do bolesti i preti rizik da propadne rod, a time da se i ugrozi egzistencija poljoprivrednika i njegove porodice, onda se radi šta mora da se spasi rod, odnosno, koristi se hemija. I to je sasvim opravdano, jer ne treba poljoprivrednik da propadne jer je odlučio da se bavi agroekološkim načinom proizvodnje. Međutim, malo ko se pita zbog čega je došlo do bolesti, koji je uzrok? Većina ljudi se bavi rešavanjem posledica, a retko kada se dođe do promišljanja o uzrocima. Glavni uzrok svih ekoloških problema u poljoprivredi su pokidane veze između čoveka i prirode. Glavni razlog tome jeste upravo nerazumevanja veza i odnosa između čoveka i prirode. A te veze i odnosi su temelj za naš opstanak na planeti, kao i za opstanak drugih bića.

Priroda protiv teške mašinerije

Možemo uzeti sledeće primere i napraviti paralele. U prirodi, tlo nikad nije golo, već uvek ima neki biljni pokrov. Biljke u tlu služe da spreče eroziju zemljišta od vetra i vode i da regulišu protok količine padavina u tlu. Nigde u prirodi ne postoji samo jedna biljna vrsta na nekoj površini, već mnoštvo njih. Takođe, ne postoji samo jedna životinjska vrsta, već opet, mnoštvo njih. Ovo zovemo biodiverzitetom određene teritorije. Malo se priča i malo se zna o podzemnom svetu u kojem žive milijarde milijardi različitih mikroorganizama koji razlažu minerale u tlu i njima hrane biljke kako bi mogle da se razvijaju.

Sad razmotrimo osnovne principe konvencionalne poljoprivrede. Obično se radi o velikim monokulturnim površinama koje obrađuje teška mašinerija. Đubri se veštačkim đubrivima i koriste se razni hemijski preparati za odbranu od bolesti i nametnika. Zvuči kao da ovo nema veze sa time kako priroda funkcioniše u praksi. Konvencionalna poljoprivreda je proizvodnja hrane koja se održava na steroidima, potpuno veštački. U početku su rezultati fantastični, prava revolucija. Ali sa vremenom, od silnih otrova, imunitet i metabolizam počinje da opada što rezultuje sve manjim prinosima i slabijim nutritivnim svojstvima hrane. A onda, da bi se sprečili manji prinosi, upumpava se sve više veštačkih đubriva i hemijskih preparata, šta podiže cenu proizvodnje hrane i tako ovaj začarani krug ide u nedogled. Onda se uključi tržište i veliki prehrambenih lanaca da na veštački način regulišu cene hrane pa se cela stvar još dodatno komplikuje. A sve naravno na štetu proizvođača i potrošača, odnosno, malog čoveka.

Stanje poljoprivrede u Srbiji

Poljoprivrednik je na neki način kao naučnik. On stalno treba da posmatra šta se dešava u ekosistemu u kojem proizvodi hranu i stvara zaključke o koracima koje treba da preduzme, da bi ekosistem bio u balansu.

Danas je zanimanje poljoprivrednika u potpunosti devalvirano i smatra se nekom nižom vrstom znanja. Takav stav reflektuje i stanje u kojem se nalazi sektor poljoprivrede u Srbiji. Prosečna dob poljoprivrednika u Srbiji je iznad 55 godina, mladi poljoprivrednici su statistička greška. Broj poljoprivrednih gazdinstava dramatično opada iz godine u godinu. Manje od 1% svih poljoprivrednih površina u Srbiji je pod organskom proizvodnjom. Nivo organske materije na većini poljoprivrednih površina je manji od 3%, što u prevodu znači da je tlo skoro pa mrtvo. Većina zemljišta je u riziku od erozije, odnosno gubitka površinskog sloja zemljišta. Klimatske promene su sve intenzivnije iz godine u godinu. Jedne godine je suša, druge godine ima previše padavina. Ekstremni vremenski događaji polako postaju sve frekventnije pojave.

Činjenično je stanje da nas u školi ne uče o razumevanju odnosa čoveka i prirode. Ne tehnička znanja iz oblasti biologije i hemije, nego znanja o vrednostima koja bi nas naučila da je priroda naš dom, koja nas hrani i pruža nam ono što nam je potrebno, i da to treba da poštujemo. Druga strana problema je šta su ova znanja marginalizovana i nisu prepoznata da budu deo opšte prihvaćenog korpusa znanja. Dominantni narativ u krugu donosioca odluka je da će tehnologija rešiti sve naše društvene, ekonomske i ekološke probleme, a tehnološka rešenja stvaraju i njima upravljaju velike korporacije. To je tehno-korporativni model sagledavanja problema i u takvom modelu ova znanja nisu relevantna, dok je mali čovek u najboljem slučaju običan konzument nametnutog sadržaja koji ne treba ništa da se pita. 

Hrana za dušu

Agroekologija nije samo praktični sistem znanja o proizvodnji hrane u skladu sa prirodom. Agroekologija je pre svega, vrednosni sistem koji pokušava da stvori veze i odnose između proizvođača i potrošača, između proizvođača i ekosistema i ekosistema i potrošača, između institucija i civilnog društva. Sve je deo jedne slagalice u kojoj ako fali jedan deo, sistem nije u balansu, ne radi kako treba, i preti mu polako urušavanje. Agroekologija pokušava da posmatra sistem proizvodnje hrane iz celovite perspektive. A ljudski duh je takođe deo slagalice, začin koji zaokružuje i čini jelo boljim. Osim ekološke i klimatske krize, mi živimo u vremenu duhovne krize. Tradicionalne vrednosti koje su držale društvo i porodice se polako gube, nove vrednosti vode u individualizam u kojem se polako rastače osećaj za zajedništvo i kolektivno dobro. A priroda je kolektivno dobro koje treba da služi svim bićima. I ovi društveni procesi su blisko povezani sa procesom čovekovog rastućeg otuđenja od prirode.

Promena svesti i odgovornost

Kao i u svakom procesu sve počinje od promene svesti koja dovodi do drugačijeg načina sagledavanja problema i nalaženju rešenja koja su dostupna i primenjiva svima. Svest o tome da su sva bića međusobno povezana i međuzavisna kroz ekosistem je polazna tačka ka sistemu proizvodnje hrane koji radi u skladu sa prirodom.

Svi imamo ulogu i odgovornost da čuvamo i negujemo planetu, bez obzira na to koliko je mali naš doprinos. S jedne strane, trebaju nam sistemske promene od strane donosioca odluka, s druge strane, trebaju nam ljudi koji će podržati takve odluke i primeniti ih u životnoj praksi. Obe strane su potrebne, a ni jednu ni drugu nije lako pokrenuti i promeniti.

Agroekologija adresira ova teška i zahtevna pitanja. Razne organizacije i inicijative širom sveta pokušava da stave agroekologiju na dnevni red donosioca odluka. FAO, Organizaciju za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija, prepoznala je agroekologiju kao naučno utemeljen sistem koji ima potencijal da transformiše naše sisteme proizvodnje hrane da budu daleko zdraviji i održiviji nego što su sada.

Ali, dug je put od prepoznavanja na papiru do implementacije u praksi. Rad na terenu sa poljoprivrednicima je zahtevan proces jer se teško odbacuju stečene navike i znanja u korist nečeg novog. Promena potrošačkih navika isto nije jednostavan proces, pogotovo kada to znači da vam direktna kupovina proizvoda od malih proizvođača oduzima više vremena nego da jednostavno odete u radnju i nabavite sve što vam treba u jednom potezu.

Kako početi tranziciju sa konvencionalnog na agroekološki način proizvodnje?

Dragačevo, fotografija Ana Nešić

Ne postoji jedno rešenje i jedan zaključak šta treba da se radi da bi poljoprivreda i proizvodnja hrane bila u skladu sa vrednostima i principima agroekologije jer se radi o multi-dimenzionalnom dugoročnom procesu.

Iz perspektive malog čoveka, početna tačka je promena svesti i umrežavanje malih proizvođača i potrošača za ostvarivanje zajedničkih interesa. To je nešto što je već zaživelo na platformi Mali proizvođači hrane u Srbiji. Hiljade potrošača i proizvođača širom Srbije su se, uslovno rečeno, ujedinili u borbi za očuvanje kvalitetne, tradicionalne hrane iz ruralnih sredina. Sledeći korak može biti motivisanje proizvođača da pređu sa konvencionalnih metoda na agroekološke metode proizvodnje, a s druge strane, uz adekvatno povezivanje sa potrošačima koji su voljni da podrže i uđu u saradnju, kroz dogovor o dugoročnoj kupovini njihovih proizvoda. Na taj način proizvođač osigurava tržište, kupac zna od koga i šta kupuje. Ovakvi ekonomski modeli u agroekološkim praksama se zovu „community-supported agriculture“, i zasnovani su pre svega na poverenju jednih u druge. Kad se oformi jedan ovakav model i postane funkcionalan u praksi u nekoj sredini, priča može da se širi dalje i da se stvaraju ovakva partnerstva u bilo kojoj lokalnoj sredini.

Osvešćeni potrošač treba da razmišlja šta jede, na koji način je ta hrana proizvedena, kao i ko su ljudi koji su proizveli njegovu hranu. Proizvođač treba da razmišlja kako da očuva i unapredi zdravlje i kvalitet ekosistema, kroz povećanje kvaliteta zemljišta i uslova životinja, jer zdravo zemljište i životinje podrazumevaju zdravu hranu i na kraju zdrave ljude. Ono što je najvažnije jeste razumevanje da smo potrebni jedni drugima, podrška i saradnja na bazi poverenja su osnovni elementi za promenu bilo čega nabolje. Svi smo povezani i međusobno zavisni kroz prirodu, a samo zajedno možemo da otključamo i pokrenemo procese koji će očuvati prirodu za nas i buduće generacije.

Autor teksta Saša Petrović, Zelena tranzicija

Pogledajte naše agroekološke priče na YouTube-u:

Farma bivola Matić

Šta znači organska proizvodnja i zašto je ona važna?

Organska poljoprivreda je sistem proizvodnje hrane čiji glavni principi  su poboljšanje zdravlja zemljišta, odnosno, zdravlja ekosistema unutar kojeg se proizvodnja odvija. Podrazumeva se i zdravlja i vitalnosti ljudi koji konzumiraju takvu hranu. Organski poljoprivrednici svoju proizvodnju zasnivaju primarno na razumevanju prirodnih procesa ekosistema, lokalnog biodiverziteta i ciklusa kruženja materije u zemljištu. To je alternativa oslanjanju na veštačke dodatke kao što su veštačka đubriva, pesticidi, herbicidi i ostala hemijska sredstva za upotrebu u poljoprivredi.

Pored toga, GMO semena nisu dozvoljena u organskoj poljoprivredi. Dakle, možemo kazati da je upravo neunošenje hemijskih preparata i neupotreba GMO semena ono što većina ljudi poznaje kao osnovne vrednosti organske poljoprivrede. Bitno je naglasiti da GMO seme i hibridi nisu ista stvar, jer se vrlo često mešaju ta dva pojma. GMO seme je seme proizvedeno u laboratoriji. U njega se veštački ubacuju određeni DNK elementi raznih biljnih kultura kao i životinjskog DNK, kako bi se dobila neka željena svojstva kod određene kulture. Na primer, boja, tvrđa kora, duži rok trajanja i slično. Hibridna semena se mogu dobijati prirodno ukrštanjem različitih biljnih vrsta, kako bi se pospešila određena svojstva kultura. Kalemljenje različitih sorti voćki je primer prirodnog procesa stvaranja hibridnih kultura.

Razlika između organske i konvencionalne poljoprivrede

Konvencionalna ili industrijska poljoprivreda se dominantno zasniva na upotrebi hemijskih preparata u borbi protiv raznih štetočina i korova u sprezi sa raznim hibridnim semenima. Istorijski, industrijska poljoprivreda doživljava svoj procvat nakon Drugog svetskog rata. Amonijak i azot, jedni od glavnih sastojaka veštačkih đubriva su se koristili za proizvodnju eksploziva u Prvom i Drugom svetskom ratu. DDT, jedan od najpoznatijih i najubojitijih insekticida ikada, stvoren je i originalno primenjivan u Drugom Svetskom ratu. Nakon toga počela je njegova masovna primena u poljoprivredi, na globalnom nivou. Pokazao se kao izuzetno efikasan u ubijanju raznih buba koje su napadale zalihe hrane vojnika. Mnogobrojna istraživanja su potvrdila njegovo razorno dejstvo na životnu sredinu.

Ovo su samo neke istorijske činjenice koje su bitne za razumevanje temeljnih vrednosti i principa industrijske poljoprivrede i upotrebe hemijskih proizvoda na koje se ona oslanja. Te vrednosti nisu ni filantropske, ni ekološke, već su isključivo vođene profitnim interesima grupe korporacija. One su uspele da promene globalnu paradigmu proizvodnje hrane i da nametnu svoju logiku kao jedini način da se uspešno osigura dovoljna količina hrane za sve brojniju populaciju na zemlji. Uz naftnu industriju, i uz pomoć svetskih vlada i masovne propagande, zajednički su trasirali put za klimatske promene i globalnu ekološku krizu koju danas živimo u svim aspektima života.

Organska poljoprivreda – zdravija verzija proizvodnje hrane

Organski poljoprivrednici u svojoj proizvodnji, osim izbegavanja hemije, koriste metode rotacija kulture, useva, zelenog đubrenja, kompostiranja, plitkog oranja ili uopšte mehanički ne obrađuju zemlju. Tako ne uništavaju mikrobiologiju tla i sve sićušne organizme ispod tla koji imaju ključnu ulogu u održavanju zdravlja zemljišta. Razumevanje mikrobiologije tla je sada glavni trend u organskoj poljoprivredi i jako puno istraživanja je posvećeno ovoj temi. Naučnici procenjuju da smo do sada identifikovali ukupno oko samo 1% vrsta mikroorganizama koji žive u tlu.

Biodinamička poljoprivreda je jako fokusirana na razumevanje života tla, odnosno mikrobiologiju tla. Ona se bavi istraživanjem celokupnog lanca života koji se dešava ispod površine. Organski pokret je istorijski nastao početkom 20-og veka kao odgovor na masovni prelazak poljoprivrede na korišćenje veštačkih đubriva i pesticida. Sir Albert Howard, jedna od ključnih figura u razvoju i promociji organske poljoprivrede je rekao: „Zdravlje zemljišta, biljaka, životinja i čoveka je jedno i neodvojivo. Prva dužnost poljoprivrednika je da uvek razume da je on deo prirode i da ne može da pobegne od svog prirodnog okruženja. Zbog toga, on mora da poštuje pravila prirode.“

Različiti sistemi vrednosti

Ono što je takođe važno naglasiti jeste, da je organska poljoprivreda u svojoj suštini potpuno drugačiji sistem principa i vrednosti u odnosu na konvencionalnu poljoprivredu. Danas ima puno velikih organskih farmi koji imaju isti princip proizvodnje kao i konvencionalna poljoprivreda. Razlika je što umesto sintetičkih hemijskih preparata, koriste prirodne preparate. Ali je logika takvih organskih kompanija u pozadini ista, a to je prilagođavanje tržištu, odnosno velikim prehrambenim lancima koji diktiraju tržišne uslove.

Ti uslovi su konstantno snabdevanje velikim količinama i što jeftiniji finalni proizvod. To vodi do organske proizvodnje koja se odvija na hiljadama hektara monokultura sa ogromnom mašinerijom. Principi takve vrste organske proizvodnje su u suštini isti kao i kod konvencionalne poljoprivrede. Jedan primer toga su organski proizvodi koje možete npr. da kupite u Lidlu, a koji u većini slučajeva dolaze iz Španije, Holandije i Italije.U šleperima koji prelaze hiljade kilometara do Lidlovih radnji u Srbiji. Takvi proizvodi mogu da imaju organski sertifikat, ali su oni daleko od onoga što je vizija autentične organske poljoprivrede. A to je zdravlje zemljišta, ekosistema i ljudi.

Organska hrana vs. hrana iz konvencionalnog uzgoja

Nakon ovog kratkog uvoda u vrednosti i filozofiju organske poljoprivrede, sada možemo da otvorimo pitanje da li je organska hrana bolja od hrane iz konvencionalnog uzgoja. Najkraći odgovor je da. U SAD-u je rađena opsežna studija o nutritivnim svojstvima 43 različite sorte voća i povrća u periodu od 1950. godine do početka 2000-ih godina. Ustanovljeno je da su nutritivna svojstva voća i povrća značajno opala. Najviše se ističe pad udela gvožđa od 15%, pad kalcijuma od 15% i pad fosfora od 9%. Takođe, značajno su opali ostali nutrijenti kao što su vitamin C, vitamin B2 i B6, cink i magnezijum. Slična tendencija pada nutritivnih svojstava je ustanovljena i kod različitih vrsta žitarica. U skladu sa tim, postavlja se pitanje zašto se to dešava? Osnovni razlog je iscrpljenost zemljišta od života u njemu i mineralnih materija.

Veštačka đubriva i ostali hemijski preparati koji se koriste u konvencionalnoj poljoprivredi iscrpljuju zemljište od mineralnih materija. To su upravo one materije koje voću i povrću daju prethodno navedena nutritivna svojstva. Najplastičnije rečeno, hemijski preparati ubijaju život u zemljištu. Pre svega mikroorganizme u zemlji koje biljke opskrbljuju sa mineralnim materijama, kao deo prirodnog procesa kruženja materija u zemljištu. Ova studija samo pokazuje da veštačke mineralne materije ne mogu zameniti materije koje se proizvode kroz prirodne procese koji se dešavaju u tlu, a koji su potrebni da bi se proizvela nutritivno kvalitetna hrana. Na primer, kada kažemo da paradajz ima miris i ukus, to su upravo mineralne materije koje biljkama obezbeđuju mikroorganizmi. Oni razlažu te iste materije u zemljištu i dostavljaju im ih kroz korenski sastav.

Organski sertifikat

Kada pričamo o prepoznavanju organskih proizvoda, najpouzdaniji način jeste organski sertifikat kao standard koji se primenjuje prilikom deklarisanja proizvoda. Organski proizvođači moraju da imaju jasno istaknut organski sertifikat na proizvodu. Ukoliko prodaju svoje proizvode na pijaci, organski sertifikat moraju imati na tezgi. Drugi način prepoznavanja, u slučaju da proizvođač nema organski sertifikat jeste prepoznavanje po obliku i boji. Ovaj način prepoznavanja nije pouzdan kao organski sertifikat, ali ukoliko verujete proizvođaču, može da posluži.

Organsko voće i povrće često ima drugačiji oblik i boju od konvencionalnog voća i povrća. Konvencionalno voće i povrće ima pravilnu formu, svi komadi su otprilike iste veličine i boje. Veliki trgovački lanci uslovljavaju proizvođače sa takvim pravilima otkupa kako bi ušli na rafove radnji. S druge strane, organsko voće i povrće je često nepravilnog oblika. Komadi su različitih veličina i boja obično nije toliko intenzivno svetla kao kod konvencionalnih proizvoda. Možemo uzeti za primer konvencionalne jabuke ili paradajz koji oblikom i veličinom izgledaju isto i sijaju kao tepsije pod svetlima u radnji.

Problematika proizvodnje hrane

Otkad pratim problematiku poljoprivrede i proizvodnje hrane u Srbiji, s fokusom na organsku i ostale oblike održive poljoprivrede. Čini mi se da se razumevanje organske proizvodnje može vezati za dve kategorije ljudi. Jedna kategorija su oni koji organsku hranu daju bebama da bi porasle zdrave, a druga kategorija ljudi su ljudi oboleli od raznih bolesti koji konzumiraju organsku hranu kako bi im to pomoglo u procesu ozdravljenja. No i ova kategorizacija se polako menja. Razlog je sve veća dostupnost organske hrane u supermarketima, a i tematika organske poljoprivrede je sve više zastupljena u medijima u kontekstu zaštite životne sredine.

Krenućemo sa nekoliko osnovnih činjenica o zemljištu, proizvodnji hrane i prirodnim procesima kako bih vam skrenuo pažnju na širinu i dubinu problematike proizvodnje hrane.

• Da bi se prirodnim procesima stvorio 1 cm zemljišta potrebno je u proseku 200 godina.
• U jednoj čajnoj kašičici humusa ima više organizama nego ukupno ljudi na Zemlji.
• Tlo je najveći rezervoar CO2 emisija iz atmosfere. Proces oranja ispušta CO2 emisije koje su pohranjene u tlu i to značajno doprinosi zagrevanju atmosfere.
• Sva poljoprivredna proizvodnja se odvija u prvih 20-30 cm zemljišta.
• Većina poljoprivrednog zemljišta u Srbiji ima nešto manje od 3% organskih materija u tlu. Brojka od 3% je minimum da bi se smatralo da je zemljište zdravo i živo.
• Većina zemljišta u Srbiji je podložna eroziji. Erozija je ispiranje tla sa površine.
• U Srbiji je trenutačno samo oko 0.6 ukupnih poljoprivrednih površina pod organskom proizvodnjom.
• Proizvodnja hrane u totalu globalno doprinosi sa oko četvrtinu CO2 emisija, kada se uračuna i transport hrane. Takođe, proizvodnja industrijskog mesa i odlaganje hrane na deponijama stvaraju velike količine metana, plina koji daleko više utiče na globalno zagrevanje i klimatske promene.
• U proseku, na globalnom nivou, oko 30% proizvedene hrane se baci u đubre.
• U proseku, 50% svetske proizvodnje žitarica se koristi za prehranu životinja u industrijskom lancu proizvodnje mesa.

Značaj organske proizvodnje

Postoji  još mnogo različitih problema vezanih za proizvodnju hrane, ali gore navedene činjenice su sasvim dovoljne da svestan čovek počne šire da razmatra problematiku proizvodnje hrane. Pre svega, kada se to stavi u kontekst sveopšte globalne ekološke krize i ozbiljnih posledica koje klimatske promene donose po opstanak ljudi na planeti.

Promišljanje o organskoj proizvodnji hrani treba da pređe na viši i dublji nivo. Ne samo zbog zdravlja ljudi, već i zbog zdravlja ekosistema od kog zavisimo. Organska proizvodnja je izuzetno važan deo slagalice za postizanje održivog načina života. U siromašnim zemljama poput Srbije, uvek se ističe da je cena glavni problem zašto se ne konzumira više organske hrane. To je delom istina, ali iz lične perspektive kao potrošača, mogu da kažem da i navike prosečnog potrošača utiču na procenat konzumacije organske hrane. Ljudi po tržnim centrima i radnjama kupuju svakakve proizvod i junk hranu koja ne da nema nikakve nutritivne vrednosti, već slobodno možemo da je definišemo kao otrov za organizam. Na primer, jedan veliki čips ili čokolada košta u proseku kao kilogram organskog krompira.

Ja lično konzumiram većinom organsku hranu. Jednom nedeljno naručim od svog organskog proizvođača paket u iznosu od 4-5 hiljada dinara. Kupim nekoliko različitih organskih žitarica, brašna, biljnog proteina kao što su sočivo i leblebije. Time sam podmirio sve svoje prehrambene potrebe. Za otprilike 30 hiljada dinara, ja sam rešio sve svoje prehrambene potrebe na mesečnom nivou. Naglašavam da se radi samo o bazičnim namirnicama: voće, povrće i žitarice. Ali uz malo kulinarske mašte i malo začina, sa bazičnim namirnicama se mogu kuvati jako lepa i nutritivno hranljiva jela. Sve ovo naravno podrazumeva da čovek kuva sam sebi. Kako god bilo, ja sam siguran da na hranu trošim manje od prosečnog potrošača u Srbiji, a pritom se hranim neuporedivo zdravije. Osim toga, ja znam svog organskog poljoprivrednika i kako on proizvodi hranu. Znam da moj novac ide u prave ruke i to mi pričinjava dodatno zadovoljtsvo.

Dostupnost organske hrane

Zaključak je da je moguće jesti organsku hranu za relativno pristupačne pare uz određenu redistribuciju kućnog budžeta, promenu potrošačkih navika i uz određenu dozu samoorganizacije i samoangažovanja. Konzumacija organske hrane ne mora nužno da bude dostupna isključivo bogatima i nekoj višoj srednjoj klasi. Takođe, svestan sam da postoji i veliki broj ljudi čija primanja im ne omogućavaju pristup organskoj hrani. To pitanje je strukturno pitanje kojim vlada treba da se bavi.

Kada bi država uredila sistem tako da trgovački lanci moraju da otkupe prvo sve domaće proizvode, fiksiraju otkupnu cenu kako bi proizvođači imali zagarantovanu zaradu i kada bi tržište bilo uređeno na taj način, da štiti domaću proizvodnju, umesto da se hrana dovozi šleperima iz raznih delova Evrope, onda bi i svi domaći poljoprivredni proizvodi, uključujući i organske, bili cenovno pristupačniji. Proizvođači bi mogli da planiraju svoje prihode što sada svakako nije slučaj, već su u milosti i nemilosti otkupljivača, hladnjačara i raznih drugih tržišnih faktora. Takav je zakon slobodnog tržišta, kapitalističkih vrednosti i vremena u kojem živimo. Sve je podređeno velikim igračima, a mali se bore da prežive kako znaju i umeju.

Mali proizvođač i njegov značaj za ekosistem

U celoj ovoj priči, najvažnija stvar jeste odabir da se kupuje organska hrana od malih organskih proizvođača. To pomaže očuvanju životne sredine, kao i ruralnoj ekonomiji. Pomaže i seoskim zajednicama da se razvijaju na ekonomski i ekološki održiv način. Mislim da je to svakako više nego dovoljan razlog da svako od nas izdvoji jedan delić svog budžeta da podrži organsku proizvodnju. Jer, na kraju krajeva, svi mi zavisimo od zdrave životne sredine, a selo i poljoprivrednici su ovu zemlju prehranili i održali u životu kada je bilo najteže. To rade i dan danas, njih malo koliko ih je još ostalo u Srbiji.

Nama pre svega trebaju organski poljoprivrednici da bi uopšte mogli da sačuvamo zemljište i ekosistem za buduće generacije. Zato je pitanje organske proizvodnje i organske hrane daleko dublji i kompleksniji problem od onog vezanog za nutricionizam i ljudsko zdravlje. Radi se bukvalno o našem opstanku kao vrsti, i to kažem bez imalo preterivanja. Svaka promena kreće od promene svesti. Šta pre krenemo u promene, manje će biti posledica po nas. A situacija je već debelo alarmantna. I za sam kraj, „Revolucija ne kreće samo sa ulice, već i sa naših tanjira.“

Tekst priredio Saša Petrović