PG Mirilov
Maksim, Biljana i Nemanja su ekipa iz tima Leblebija Naut. Uzgoj leblebije se najčešće povezuje s toplijim podnebljima. Međutim, s promenom klime i sve toplijim i sušnijim letima, i u našoj zemlji su se stvorili uslovi za uspešan uzgoj ove biljke. Leblebija predstavlja bogat izvor proteina i minerala, a zemljištu popravlja plodnost.
Uvideo je to i mladi stručnjak Nemanja Mirilov iz Bačkog Gradišta, nedaleko od Novog Sada, koji je nakon završenih studija ekonomije razmišljao čime da počne da se bavi. Leblebiju je prvi put posejao pre tri godine na površini od pola katastarskog jutra semenom iz Rusije. Prethodno je urađena analiza plodnosti zemljišta. Setva se obavlja početkom aprila, a moguća je sve do pred Đurđevdan. Leblebija ima kratku vegetaciju i rod donosi za 110 dana nakon polaganja semena u zemljište.
Prve godine leblebija je rodila oko 1,5 tona po katastarskom jutru, što je dobar rezulat. Naredne sezone povećana je površina na četiri, a lane na 10 katastarskih jutara. Korišćeno je seme iz Grčke i Rusije. Osim grčkih i ruskih sorti, ove godine posejane su i libijske i avganistanske sorte, koje imaju crno i crveno obojeno seme.
Ovo je proizvodnja u kojoj ima mnogo fizičkog rada, jer leblebija zahteva često okopavanje. Vrlo brzo nakon nicanja ne može se više ući mašinama u usev. Za ovu proizvodnju je specifično da leblebija dobro podnosi monokulturu, a čak postoji i podatak da se najbolji prinos postiže četvrte godine gajenja na istoj parceli. Ova biljka ne zahteva ni značajnije đubrenje, jer ostavlja azot u zemljištu, herbicide takođe ne koristimo, a usev prskamo jedino rastvorom koprive. U ovom rastvoru ima dosta gvožđa i kalijuma koji nedostaju leblebiji. Velik je udeo ljudskog rada u ovoj proizvodnji, pre svega ima mnogo okopavanja, pa zato smatramo da je bolje da se mladi bave njome. Već sada sarađujeno sa osam mladih poljoprivrednika, a planiramo i da do kraja leta osnujemo zadrugu. Cilj je da čitav lanac proizvodnje od setve pa do plasmana bude pod kontrolom samih proizvođača.
Ove godine je po prvi put na pola jutra posejao autohtonu sortu kukuruza “beli osmak”, poznatiju i kao staklenac.
Reč je o staroj vrsti belog kukuruza iz sorte tvrdunaca koja se koristi pretežno za ljudsku ishranu. Nekada je bio zastupljen na čitavom Balkanu, a danas ga je teško pronaći jer su ga osamdesetih godina potisnuli hibridi. Osim što je beo, karakterističan je i po krupnom zrnu i osam redova, a ako dobro rodi može da ima i preko 12 redova, kao i veoma krupan klip.
“Osmak ne daje velike prinose kao hibrid. Ove godine smo ga prvi put posejali, zato ne možemo sa sigurnošću da kažemo koliki će biti prinosi. Uskoro nas očekuje berba pa ćemo videti. Sejali smo ga kao i svaki drugi kukuruz. Nismo ga tretirali ni sa čim. Kada je nikao prskali smo malo sa koprivom, koju inače koristimo i za druge kulture jer je dobra i zdrava, kako za ljude tako i za biljke. Takođe, morali smo da prskamo zbog korova. Zagrnuli smo ga, oparali i pustili ga da raste,”
Pročitajte više